Милан Новичић
Вероватно су многи прочитали, али ипак верујем да мали број људи зна шта се догодило 1812. Ове године се обележава 200-годишњица Отаџбинског рата. Те далеке 1812, Наполеон је напао Русију. Нећу се овде бавити историјским аспектима и чињеницама јер за то нисам компетентан. На писање овог текста ме је наевла „случајна“ коициденција са тадашњим и данашњим догађањима.
Једина препрека на Наполеоновом путу ка тадашњој европској доминацији је била у Русији. Савладавањем те препреке био би отворен пут ка тоталној доминацији у свету. Отварањем тог пута била би омогућена даља експанзија на Исток. Ка Азији. Није то био једини циљ. Револуционарне идеје коју је тадашња Наполеонова армија разносила по Европи, наишле су на препреку у Русији.
Како су се те идеје шириле тада? Наравно, војним освајањима. У западној историјској науци и филозофији та освајања се приказују као пут којим су се „прогресивне идеје Француске револуције“, рашириле по Европи. Не знам зашто, али тадашњи светски поредак ме изузетно подсећа на овај наш данашњи.
Светска економска криза, рецесија и општа глобална нестабилност и данашњих дана угрожавају улогу коју би Русија могла преузети на данашњој светској сцени. Из тих разлога могу разумети напоре данашње руске Владе у обележавању овог јубилеја. У ово су укључене скоро све институције система и државе. Од Владе, до разних савета, филхармонија, војних музеја, саме војске која ће чак имати и представу (данашњим језиком то ови европејци кажу перформанс) саме битке. Неки историчари тврде да се одјек те битке осетио чак и у Јужној Америци, јер су на хиљаде бивших Наполеонових војника узели учешће у борби присталица тадашњих Јужно Америчких револуционара.
Гледајући тадашњу мапу света, много ме подсетила на мапу из 1941, која свакако „подсећа“, да не кажем личи на ову данашњу. Све је у плавој боји са жутим звезицама и огромну површину данашње Русије.
С једне стране бесцаринску ЕУ, а са друге једну тек рођену у идеји и у повоју ЕАУ (Евро Азијску Унију). Сва ова прича ми је још интересантија, јер се у нашим „слободним“ медијима није провукла информација (овде морам признати да бар ја нисам чуо, јер сам „оперисан“ од гледања телевизије) да се Вијетнам придружио Царинској унији Русије, Белорусије и Казахстана.
Убеђен сам да ми се на овом месту европејци грохотом смеју. Наставите са читањем господо европејци. Тај исти Вијетнам је колико је мени познато кренуо путем такође „комунистичке“ Кине. Да. Намерно сам овде навео комунизам. Вероватно свима нама ово и смрди на комунизам. Гледајући кроз политичку позадину и појединачна државна уређења и „смрди“ на комунизам. На овом месту ме не интересује појединачно државно уређење и да ли је земља „комунистичка“ или „неолиберализовано“ капиталистичка. Знам да се у поменутим земљама бележи енорман раст економије и друштвеног суфицита. Да. Чак и у Вијетнаму. Ја својим очима видех неке производе каод нас у продаји са декларацијом Made in Vietnam? Већина нас је чула за БРИКС! На медијима слушам само о кризи у ЕУ и у САД. Има ли кризе у Русији, Индији, Кини, Бразилу, Јужно Афричкој Републици?
Верујете ми ни да ја нисам поверовао рођеним ушима, али има. У Кини заседала државна комисија како би се успориле у границе „прихватљивог“ од око 4% раста бруто друштвени производ. Толико је велика криза. Да је Милош Обреновић жив, сигуран сам да би добио инфаркт када би сазнао да су Кинези највећи произвођачи свињског меса у свету. Е мој Милоше, шта је Србин дочекао!
Враћам ти се јуче ја кући из Београда. И кроз прозорче „дивљака“ (линијског нерегистрованог таксисте који се труди да деци обезбеди корицу хлеба) видим у излогу једне радње: „Лубеница – увоз из Кине, само 100дин“. Поче човек поред мене да се крсти и левом и десном. Једва га убедих да је у питању пластична лопта за игру деце и да је само тако ишарана. А сећам се кад ми пашеног причао како су ко деца шутирали лубенице ко лопте по баваништанским њивама.
И сад ће ови паметни опет да ми кажу како је тамо далеко јефтина радна снага. Ма немој. А колико просечно зарађује овде наш човек који ради (овде мислим на то да баш ради, а не да седи у канцеларији или да ринта у некој банци)? Зар у овој земљи ми немамо квалитетну радну снагу и стручњаке него мост на Дунаву морају да нам раде Кинези? Ах, да. Ми смо у ствари подигли кредит који ће да исплаћују наша деца тим истим Кинезима.
Да се разумемо. Немам ја ништа против наших далекоисточних пријатеља. Напротив. Овде је само реч о томе на коју страну би требало да се окрене вођење спољне политике. Желим и хоћу да се окренемо том свету. Тамо где економија цвета. Где кризе нема. Где је тржиште са преко две милијарде људи. Оставите и напустите више тај ЕУ пут. Зар не видите и да Енглези желе да распишу референдум о нашуштању те сада већ труле творевине?
Вероватно су многи прочитали, али ипак верујем да мали број људи зна шта се догодило 1812. Ове године се обележава 200-годишњица Отаџбинског рата. Те далеке 1812, Наполеон је напао Русију. Нећу се овде бавити историјским аспектима и чињеницама јер за то нисам компетентан. На писање овог текста ме је наевла „случајна“ коициденција са тадашњим и данашњим догађањима.
Једина препрека на Наполеоновом путу ка тадашњој европској доминацији је била у Русији. Савладавањем те препреке био би отворен пут ка тоталној доминацији у свету. Отварањем тог пута била би омогућена даља експанзија на Исток. Ка Азији. Није то био једини циљ. Револуционарне идеје коју је тадашња Наполеонова армија разносила по Европи, наишле су на препреку у Русији.
Како су се те идеје шириле тада? Наравно, војним освајањима. У западној историјској науци и филозофији та освајања се приказују као пут којим су се „прогресивне идеје Француске револуције“, рашириле по Европи. Не знам зашто, али тадашњи светски поредак ме изузетно подсећа на овај наш данашњи.
Светска економска криза, рецесија и општа глобална нестабилност и данашњих дана угрожавају улогу коју би Русија могла преузети на данашњој светској сцени. Из тих разлога могу разумети напоре данашње руске Владе у обележавању овог јубилеја. У ово су укључене скоро све институције система и државе. Од Владе, до разних савета, филхармонија, војних музеја, саме војске која ће чак имати и представу (данашњим језиком то ови европејци кажу перформанс) саме битке. Неки историчари тврде да се одјек те битке осетио чак и у Јужној Америци, јер су на хиљаде бивших Наполеонових војника узели учешће у борби присталица тадашњих Јужно Америчких револуционара.
Гледајући тадашњу мапу света, много ме подсетила на мапу из 1941, која свакако „подсећа“, да не кажем личи на ову данашњу. Све је у плавој боји са жутим звезицама и огромну површину данашње Русије.
С једне стране бесцаринску ЕУ, а са друге једну тек рођену у идеји и у повоју ЕАУ (Евро Азијску Унију). Сва ова прича ми је још интересантија, јер се у нашим „слободним“ медијима није провукла информација (овде морам признати да бар ја нисам чуо, јер сам „оперисан“ од гледања телевизије) да се Вијетнам придружио Царинској унији Русије, Белорусије и Казахстана.
Убеђен сам да ми се на овом месту европејци грохотом смеју. Наставите са читањем господо европејци. Тај исти Вијетнам је колико је мени познато кренуо путем такође „комунистичке“ Кине. Да. Намерно сам овде навео комунизам. Вероватно свима нама ово и смрди на комунизам. Гледајући кроз политичку позадину и појединачна државна уређења и „смрди“ на комунизам. На овом месту ме не интересује појединачно државно уређење и да ли је земља „комунистичка“ или „неолиберализовано“ капиталистичка. Знам да се у поменутим земљама бележи енорман раст економије и друштвеног суфицита. Да. Чак и у Вијетнаму. Ја својим очима видех неке производе каод нас у продаји са декларацијом Made in Vietnam? Већина нас је чула за БРИКС! На медијима слушам само о кризи у ЕУ и у САД. Има ли кризе у Русији, Индији, Кини, Бразилу, Јужно Афричкој Републици?
Верујете ми ни да ја нисам поверовао рођеним ушима, али има. У Кини заседала државна комисија како би се успориле у границе „прихватљивог“ од око 4% раста бруто друштвени производ. Толико је велика криза. Да је Милош Обреновић жив, сигуран сам да би добио инфаркт када би сазнао да су Кинези највећи произвођачи свињског меса у свету. Е мој Милоше, шта је Србин дочекао!
Враћам ти се јуче ја кући из Београда. И кроз прозорче „дивљака“ (линијског нерегистрованог таксисте који се труди да деци обезбеди корицу хлеба) видим у излогу једне радње: „Лубеница – увоз из Кине, само 100дин“. Поче човек поред мене да се крсти и левом и десном. Једва га убедих да је у питању пластична лопта за игру деце и да је само тако ишарана. А сећам се кад ми пашеног причао како су ко деца шутирали лубенице ко лопте по баваништанским њивама.
И сад ће ови паметни опет да ми кажу како је тамо далеко јефтина радна снага. Ма немој. А колико просечно зарађује овде наш човек који ради (овде мислим на то да баш ради, а не да седи у канцеларији или да ринта у некој банци)? Зар у овој земљи ми немамо квалитетну радну снагу и стручњаке него мост на Дунаву морају да нам раде Кинези? Ах, да. Ми смо у ствари подигли кредит који ће да исплаћују наша деца тим истим Кинезима.
Да се разумемо. Немам ја ништа против наших далекоисточних пријатеља. Напротив. Овде је само реч о томе на коју страну би требало да се окрене вођење спољне политике. Желим и хоћу да се окренемо том свету. Тамо где економија цвета. Где кризе нема. Где је тржиште са преко две милијарде људи. Оставите и напустите више тај ЕУ пут. Зар не видите и да Енглези желе да распишу референдум о нашуштању те сада већ труле творевине?
Нема коментара:
Постави коментар