Жељко Цвијановић
Да ли нам пресуда Готовини говори да се пројекат Југосфере неће правити на мирењу Срба и Хрвата, већ на њиховој антагонизацији
Одмах да се разумемо, ово није иронија, ни најмања. Тек ослобађање Готовине и Маркача у Хашком трибуналу благословено је за Србију. Два су крупна разлога за такав закључак. Први је емпиријски: ослобађајућу пресуду осудили су Наташа Кандић и Борис Тадић, а све што Кандићева и Тадић осуде мора бити добро за Србију макар и не разумели зашто. Други разлог је спознајни: ова одлука је стварно добра, макар онолико колико шамар, који у нормалним приликама обично третирамо као насиље, уме да се користи и као лек, посебно ако га добије будала.
Наравно, имао је простора шеф судског већа Теодор Мерон, стари обавештајац под тогом хашког судије пореклом израелски Јеврејин, ако му је било до ослобађања хрватских генерала, и да се нагоди са правдом. Могао је, на пример, Готовину да осуди и на свих десет година, па, пошто је овај одлежао седам (ухапшен крајем 2005), да га ослободи због примерног владања или одлежане две трећина казне током притвора. Тад би хрватски генерал био слободан, док би Србима још једном продали жваку да је ипак и кажњен и осуђен, остављајући нас да се и даље гложимо са нашим елитама да ли је Хашки трибунал, место на коме Запад пише новију српску историју, устројен по правди, по Богу, по политици или неком четвртом критеријуму. Могао је да нас остави да, тако гложећи се пред осуђеним и ослобођеним Готовином, чекамо пресуде за геноцид за Радована Караџића и Ратка Младића, које ће, је ли, бити донесене на основу чврстих чињеница, поузданих доказа и кредибилних сведочења. Али није нам продао жваку. Није нам дао ништа.
БОРИСОВ АПЕЛ
А није, рекао бих, из неколико разлога. Први је што га баш брига за Готовинину слободу, Меронов посао није да роби и ослобађа, већ да брани концепт. Друго, хрватска држава створена је вољом западних сила, и на оно што је створено на тај начин не сме да падне ни најмања сенка сумње, посебно кад се „оно“ спрема да уђе у Европску унију. Наравно, то је порука и Томи Николићу да заборави на Тачија и органе, и да ће, што Србија више буде инсистирала на тим органима, Тачи бити све невинији, а, ако их баш наљутимо инсистрајући, још ће му дати и Нобелову награду за медицину приде.
Свакако не треба заборавити ни трећи разлог: наслеђе политике Бориса Тадића – тог цхевалиер де ла рéгион – који је у петак искористио свој немали утицај на Србе захтевајући од њих да не посустају у мирењу с Хрватима ако још хоће да летују у Ровињу, какве везе има што Хрвати у петак не славе на централном загребачком тргу Готовинину и своју невиност, већ још један некажњени злочин према Тадићевом сународницима. Искористио је председник регона и свој још већи утицај на Хрвате апелујући да не подлежу еуфорији, да буду мирни у својој заслуженој срећи, и баш ме чуди да им није честитао, уосталом доста се он њима извињавао.
Хрвати су, дакако, послушали апел – свих сто хиљада њих који су се скупили у центру Загреба, и нису певали усташке песме, већ ваљда нешто од Идола. Тек, кад би Тадић имао смисао за макар накнадну памет, могао је тада да се запита да ли су сва она његова извињавања, резолуције о Сребреници и патетична адолесцентска пренемагања из „Yу митологије“ бар делимично учиниле сувишним сваки обзир Мероновог већа према Србима, чак и ону дозу судско-политичког тактизирања, према коме је Готовина у петак могао да буде и осуђен и ослобођен.
Наравно, никад не бих одбацио ни четврто објашњење – пазите, и даље нисам ироничан – да је Теодор Мерон, припадник оног народа који су, пошто је сам десеткован, Срби наследили на месту објекта ирационалне расистичке мржње у католичким деловима Централне и Западне Европе, да је дакле такав судија Мерон поступио као истински пријатељ Срба. Јер он је пресудом свог већа до крајњих граница делегитимизовао Хашки трибунал, пред којим су за српски народ две пресуде много важније од Готовинине и Маркачове. Не треба сумњати да ће Караџићу и Младићу у Хагу оптужнице за геноцид бити потврђене, али ће преко једног овако делегитимизованог суда много теже ићи предстојеће оспоравање Републике Српске, засновано на тим пресудама.
СНОМ МРТВИЈЕМ СПАВА
Пресуда Готовини и Маркачу најмање је корисна због тога што смо се, као, тек сад уверили да се у Хагу пресуде доносе даљинским управљачем, а не словом закона и правде. Ко је чекао ово да би то сватио тај ни сада ништа није схватио, нити је требало да схвати, само му се учинило. Све је то много корисније због тога што сад, кад наиђемо на неког пуног стрпљења за наша срања а да је још увек спреман да нам оним својим политички коректним језиком објасни како се у Хагу суди поштено, можемо да се равнодушни окренемо, уверени да пред собом имамо комплетног глупака или комплетног покварењака, што је са позиције наставка разговора исто.
Пресуда је корисна зато што доказује једном заувек да етничко чишћење Срба из Хрватске није пројекат ни Маркача ни Готовине, па чак ни Туђмана, већ ствар која је и изнад њихових снага и изнад њихове воље, и да је сад иста та ствар, ослобађајући генерале, укључила своје заштитне механизме и на тај начин донела овакву пресуду. Корисна је јер показује да је у Европи, која се толико поноси својим антифашистичким наслеђем, могуће протерати осам одсто становништва једне државе, и да буду свих осам одсто исте нацоналности, и да за то нико не одговара, док се злочинац једнако хвали својим антифашистичким наслеђем. Корисна је онолико колико је било корисно видети сто хиљада Хрвата који због особођења својих крвавих јунака показују толико емпатије за удес својих суграђана колико га показује и ватра у додиру са бензином.
Пресуда је корисна и зато што је учинила функционално немогућим пројекат Југосфере – који је, како је Империја замислила, требало – бар су неки од нас мислили тако – да настане на историјском помирењу Срба и Хрвата, наравно, под условом да Хрвати задрже неокрњеним своје јунаке, а Срби своје злочинце и своје прогнанике, ако, дођавола, међу њима уопште има неке разлике. Јер чак је и Јосип Броз, док је правио своју Југосферу, знао да се труле заједнице праве на балансу кривице, макар ни тада стварна кривица није била ни најмање избалансирана. Ако се сложимо – а држим да неће бити проблем – да је ова пресуда један од шпиц-показатеља да Југосфера, за разлику од Југославије, треба да настане на историјсклој антагонизацији Срба и Хрвата, то значи да ће пројекат бити завршен оног тренутка када једни од њих – а ја бих рекао Срби – буду трајно покорени.
Ако, на крају, треба да размишљамо сви заједно шта се Србима поручује ослобађајућом пресудом за Готовину и Маркача, доћи ћемо до тога да онолике изјаве српских званичника о вечном балканском миру неће изгледати сасвим имбецилно само под условом да они престану да верују у њих и да се, макар колико је то могуће, припремају за нешто сасвим супротно од тога. Уосталом, када је Србија бомбардована 1999. године, Русија се уплашила и, како је писао Солжењицин, тргнула се доводећи на своје чело Путина уместо њихове варијанте Бориса. Док се Русија будила из свог самоизвињавајућег сна, бомбардована Србија почела је да се спрема за крај историје и дуги мир. Дванаест година касније, моћна путиновска Русија, ако је неко разумео потезе које вуче њен врх, у потпуним миру спрема са за рат, док се Србија у потпуној паници и растројству припрема за мир, и то вечни.
Зато је овај шамар из Хага био и благословен, и важан, и користан, а да ли је овде још остало неког ко би могао да њиме буде пробуђен, није на мени да кажем.
Да ли је Хашки трибунал "изгубио сваки кредибилитет", каш што каже председник Националног савета за сарадњу са Хагом Расим Љајић, шта ће то значити за помирење у региону.
Да ли нам пресуда Готовини говори да се пројекат Југосфере неће правити на мирењу Срба и Хрвата, већ на њиховој антагонизацији
Одмах да се разумемо, ово није иронија, ни најмања. Тек ослобађање Готовине и Маркача у Хашком трибуналу благословено је за Србију. Два су крупна разлога за такав закључак. Први је емпиријски: ослобађајућу пресуду осудили су Наташа Кандић и Борис Тадић, а све што Кандићева и Тадић осуде мора бити добро за Србију макар и не разумели зашто. Други разлог је спознајни: ова одлука је стварно добра, макар онолико колико шамар, који у нормалним приликама обично третирамо као насиље, уме да се користи и као лек, посебно ако га добије будала.
Наравно, имао је простора шеф судског већа Теодор Мерон, стари обавештајац под тогом хашког судије пореклом израелски Јеврејин, ако му је било до ослобађања хрватских генерала, и да се нагоди са правдом. Могао је, на пример, Готовину да осуди и на свих десет година, па, пошто је овај одлежао седам (ухапшен крајем 2005), да га ослободи због примерног владања или одлежане две трећина казне током притвора. Тад би хрватски генерал био слободан, док би Србима још једном продали жваку да је ипак и кажњен и осуђен, остављајући нас да се и даље гложимо са нашим елитама да ли је Хашки трибунал, место на коме Запад пише новију српску историју, устројен по правди, по Богу, по политици или неком четвртом критеријуму. Могао је да нас остави да, тако гложећи се пред осуђеним и ослобођеним Готовином, чекамо пресуде за геноцид за Радована Караџића и Ратка Младића, које ће, је ли, бити донесене на основу чврстих чињеница, поузданих доказа и кредибилних сведочења. Али није нам продао жваку. Није нам дао ништа.
БОРИСОВ АПЕЛ
А није, рекао бих, из неколико разлога. Први је што га баш брига за Готовинину слободу, Меронов посао није да роби и ослобађа, већ да брани концепт. Друго, хрватска држава створена је вољом западних сила, и на оно што је створено на тај начин не сме да падне ни најмања сенка сумње, посебно кад се „оно“ спрема да уђе у Европску унију. Наравно, то је порука и Томи Николићу да заборави на Тачија и органе, и да ће, што Србија више буде инсистирала на тим органима, Тачи бити све невинији, а, ако их баш наљутимо инсистрајући, још ће му дати и Нобелову награду за медицину приде.
Свакако не треба заборавити ни трећи разлог: наслеђе политике Бориса Тадића – тог цхевалиер де ла рéгион – који је у петак искористио свој немали утицај на Србе захтевајући од њих да не посустају у мирењу с Хрватима ако још хоће да летују у Ровињу, какве везе има што Хрвати у петак не славе на централном загребачком тргу Готовинину и своју невиност, већ још један некажњени злочин према Тадићевом сународницима. Искористио је председник регона и свој још већи утицај на Хрвате апелујући да не подлежу еуфорији, да буду мирни у својој заслуженој срећи, и баш ме чуди да им није честитао, уосталом доста се он њима извињавао.
Хрвати су, дакако, послушали апел – свих сто хиљада њих који су се скупили у центру Загреба, и нису певали усташке песме, већ ваљда нешто од Идола. Тек, кад би Тадић имао смисао за макар накнадну памет, могао је тада да се запита да ли су сва она његова извињавања, резолуције о Сребреници и патетична адолесцентска пренемагања из „Yу митологије“ бар делимично учиниле сувишним сваки обзир Мероновог већа према Србима, чак и ону дозу судско-политичког тактизирања, према коме је Готовина у петак могао да буде и осуђен и ослобођен.
Наравно, никад не бих одбацио ни четврто објашњење – пазите, и даље нисам ироничан – да је Теодор Мерон, припадник оног народа који су, пошто је сам десеткован, Срби наследили на месту објекта ирационалне расистичке мржње у католичким деловима Централне и Западне Европе, да је дакле такав судија Мерон поступио као истински пријатељ Срба. Јер он је пресудом свог већа до крајњих граница делегитимизовао Хашки трибунал, пред којим су за српски народ две пресуде много важније од Готовинине и Маркачове. Не треба сумњати да ће Караџићу и Младићу у Хагу оптужнице за геноцид бити потврђене, али ће преко једног овако делегитимизованог суда много теже ићи предстојеће оспоравање Републике Српске, засновано на тим пресудама.
СНОМ МРТВИЈЕМ СПАВА
Пресуда Готовини и Маркачу најмање је корисна због тога што смо се, као, тек сад уверили да се у Хагу пресуде доносе даљинским управљачем, а не словом закона и правде. Ко је чекао ово да би то сватио тај ни сада ништа није схватио, нити је требало да схвати, само му се учинило. Све је то много корисније због тога што сад, кад наиђемо на неког пуног стрпљења за наша срања а да је још увек спреман да нам оним својим политички коректним језиком објасни како се у Хагу суди поштено, можемо да се равнодушни окренемо, уверени да пред собом имамо комплетног глупака или комплетног покварењака, што је са позиције наставка разговора исто.
Пресуда је корисна зато што доказује једном заувек да етничко чишћење Срба из Хрватске није пројекат ни Маркача ни Готовине, па чак ни Туђмана, већ ствар која је и изнад њихових снага и изнад њихове воље, и да је сад иста та ствар, ослобађајући генерале, укључила своје заштитне механизме и на тај начин донела овакву пресуду. Корисна је јер показује да је у Европи, која се толико поноси својим антифашистичким наслеђем, могуће протерати осам одсто становништва једне државе, и да буду свих осам одсто исте нацоналности, и да за то нико не одговара, док се злочинац једнако хвали својим антифашистичким наслеђем. Корисна је онолико колико је било корисно видети сто хиљада Хрвата који због особођења својих крвавих јунака показују толико емпатије за удес својих суграђана колико га показује и ватра у додиру са бензином.
Пресуда је корисна и зато што је учинила функционално немогућим пројекат Југосфере – који је, како је Империја замислила, требало – бар су неки од нас мислили тако – да настане на историјском помирењу Срба и Хрвата, наравно, под условом да Хрвати задрже неокрњеним своје јунаке, а Срби своје злочинце и своје прогнанике, ако, дођавола, међу њима уопште има неке разлике. Јер чак је и Јосип Броз, док је правио своју Југосферу, знао да се труле заједнице праве на балансу кривице, макар ни тада стварна кривица није била ни најмање избалансирана. Ако се сложимо – а држим да неће бити проблем – да је ова пресуда један од шпиц-показатеља да Југосфера, за разлику од Југославије, треба да настане на историјсклој антагонизацији Срба и Хрвата, то значи да ће пројекат бити завршен оног тренутка када једни од њих – а ја бих рекао Срби – буду трајно покорени.
Ако, на крају, треба да размишљамо сви заједно шта се Србима поручује ослобађајућом пресудом за Готовину и Маркача, доћи ћемо до тога да онолике изјаве српских званичника о вечном балканском миру неће изгледати сасвим имбецилно само под условом да они престану да верују у њих и да се, макар колико је то могуће, припремају за нешто сасвим супротно од тога. Уосталом, када је Србија бомбардована 1999. године, Русија се уплашила и, како је писао Солжењицин, тргнула се доводећи на своје чело Путина уместо њихове варијанте Бориса. Док се Русија будила из свог самоизвињавајућег сна, бомбардована Србија почела је да се спрема за крај историје и дуги мир. Дванаест година касније, моћна путиновска Русија, ако је неко разумео потезе које вуче њен врх, у потпуним миру спрема са за рат, док се Србија у потпуној паници и растројству припрема за мир, и то вечни.
Зато је овај шамар из Хага био и благословен, и важан, и користан, а да ли је овде још остало неког ко би могао да њиме буде пробуђен, није на мени да кажем.
*******
Нема коментара:
Постави коментар