Миладин Суботић
*** Мала напомена! Текст је из децембра прошле године и грешком је уклоњен!
Овим путем се извињавам господину М. Суботићу
Закључак бриселског окупљања највиших званичника земаља ЕУ, наших европских пријатеља, како их зову неки важни субјекти овдашње власти, јасно указује да је наша кућа и даље на крају, а од ње се у свет стиже дугом стазом безнађа. Ходом у бесконачно неизвесно.
Упорни иницијатор последњег и свеважећег закључка од 9. децембра је Немачка, суверени власник најмилитантнијег духа у целокупној историји човечанства. Послала је своје војнике, како скоро рече гђа Ангела Меркел, у “величанствену мисију”, на самоодређену границу чија правно неутемељена линија раздваја један те исти народ – српски. На тако важну границу, у Европи без граница. Са малим напором сећања навиру чињенице да је та иста држава у свом првом војничком прекограничном искораку после спроведеног шестогодишњег страхотног геноцида 1939-45. године активно учествовала у акцији (не)Милосрдног анђела. И тада, као и сада кажњава Србију, дајући себи безусловно право и безгрешно уверење кад су у питању Срби и њихова држава. У првом случају без икакве сагласности и одлуке било ког органа УН, а сада у потпуној супротности са важећом Резолуцијом 1244 највишег органа УН.
Сада кад су, нашим ирационалним поступцима преточеним у досадашње закључке (техничких) разговора Србије и тзв. Косова, омекшани и најтврђи ставови Велике Британије, Холандије и Француске, Немачка поставља нове услове. И то врло јасне, за сваког ко зна да чита основну политичку абецеду и говор дипломатије: признати основне атрибуте државности друге албанске државе – границу, аутономно и потпуно несметано учешће у свим међународним телима, организацијама и удружењима, личне исправе грађана које садрже грб и пун назив косовске државе и слично. Јавног званичног признања у форми одговарајућих аката Владе и Скупштине Србије не мора бити.
Наравно, свих двадесетшест осталих чланица ЕУ, својом писаном сагласношћу, подржало је закључак (о нашој даљој неподобности за статус, тек, кандидата за члана ЕУ). Одмах по саопштењу о даљој непожељности овакве Србије, са уочљивом исхитреношћу, уследиле су појединачне самилосне изјаве неких наших “европских пријатеља”. Заједнички трошни именитељ њихових исказа представља позив на ново стрпљење и потребу да искористимо “пружену шансу”. Ако буде требало доћи ће они опет код нас у госте, да нас поновно уваже и обавезно охрабре.
Долазили су они, и раније, редом да нам саопште како је онај анђео био заиста милосрдан, да је хашки суд златна руда светске правде, да се о опстанку СРЈ и СЦГ равноправно пита и Србија, да је Парада поноса једна од надокнада дугогодишњег одсуства смисла, да у вези са статусом Космета не пристанемо на бесмислена поређења са статусом Републике Српске, да је наше противљење равноправном међународном учешћу Косова проблем који смо ставили у погрешну заграду, да неизручење и пуштање на слободу оних за које је подигнута оптужница да су се огрешили у скорашњим сукобима представља победу истине, да…
У шуми супротних тврдњи према готово сваком мишљењу овог израубованог народа, наши “европски пријатељи” повремено нам сугеришу да повратимо апетит према животу подржавајући рестриктивне реформе које сугерише Брисел. За њих ово није искушавање бесконачног у околностима масовно умножене отупелости једног старог европског народа. Они сматрају да још увек нисмо немирни од сумњи, да наше врлине нису ничим обесмишљене и да нисмо упућени на егзистенцијалну неизвесност. Пријатељски су нас убедили да нема основа за јаук поштења и освете, да надрастемо себе у бесу и болу увреде, да су пролазне све недоумице које се гомилају.
Ови наши “пријатељи” нису никада рекли да нам је изнуђеном транзицијом, наметнутом приватизацијом и претходним НАТО разарањем економија сурвана у безнађе, да смо домаћини ниског и пропалог морала и запањујуће баналности. Нису нам рекли ни препоручили да повремено ослушнемо шифру нашег унутрашњег гласа, ни то да може да постоји и експеримент немогуће наде и лажирана визија прогреса. Можда су заборавили да нас подсете да је ово време бесчашћа, да пут у бољи живот може да траје бескрајно дуго и да може да иде од потпуне нуле до потпуне бесконачности.
Будући да су нам “пријатељи” очекујемо да нам јасно кажу, оно што и сви виде, да само одабране државе имају право на супериорну бездушност, да стичу искуство неограничене моћи, да имају трајну дозволу на јавно успостављање светског ауторитета, на аутентично сведочење о принципима демократије, и процену за нужном употребом дуплих стандарда.
Остаје нам да верујемо да ће нам “европски пријатељи” указати да смо на невеликој раздаљини од лоше будућности, да нас не вреднују са мање од нуле и да сва наша неоствареност није пут у дуге и исцрпљујуће несанице. Хоћемо и желимо да верујемо да нису све њихове посете весници наших брига и да сви њихови предлози нису избор између ничег доброг и још горег.
Треба да се надамо да ће нам “пријатељи из ЕУ” охрабрујуће рећи да визија ове наше празнине није трајна, да нам се само чини да је наша аура на издисају и да нисмо животни аутсајдери.
Очекујемо од “европских пријатеља” да нам кажу да живот није негде другде, да модеран пут подразумева да избацимо из себе све оне вредности и еоне историје, да нисмо одбачена деца, ни мета Западних демона.
Надајмо се да ће нам поменути “пријатељи” саопштити да можда једног дана нећемо бити политички пигмеји, да нисмо заувек осуђени да верујемо у лаж без права на сумњу, и да ће доћи време када се неће понављати да су наша уверења у супротности са историјском истином.
Са непопустљивом упорношћу обилазиће нас и даље, иако су помало забринути што расте број оних којима “европски пут” нема мирис доброг расположења. Знају они да смо већ дуго без добрих вести, да је безбрижни оптимизам само варљиво сећање, да је произведен колективни привид за олако враћање у поновну наду и да траје анестетично стање у коме се живот шминка и препокрива.
Знају и да приличан број људи овде живи испод степена социјалног минимума и да немају ништа и не могу ништа, да живе из друге руке и да се шири епидемија песимизма. Уверени су они и да део нас мисли да је у току велики јавни тест опстанка смисла, да смо у обручу погрешне визије исплативости и да је све ово наш мали спектакл у служби велике лажи. Претпостављају “наши пријатељи” да део нас сматра да смо наведени на пут глобалног утапања у ново једноумље, да улазимо у будућност у којој је редукована ширина избора и да наметнути закон уједначавања делује непогрешиво.
Драги пријатељи, ви који нам помажете на опредељеном “европском путу” (за који је истог дана по објављеном закључку речено да нема алтернативу), верујемо да ћете разумети нашу жељу да једног дана престане да се ревитализује увереност да нас треба због нечега условљавати, уцењивати и кажњавати. Очекујемо да нас разуверите да сво ово време нисмо у чекаоници наших неостварених жеља и наших заблуда. Да нам пружите уверавања да смо ипак у чекаоници смисла. Остаје да се надамо да ћете неким другим примерима показати да за нас није извесна само неизвесност.
*** Мала напомена! Текст је из децембра прошле године и грешком је уклоњен!
Овим путем се извињавам господину М. Суботићу
Закључак бриселског окупљања највиших званичника земаља ЕУ, наших европских пријатеља, како их зову неки важни субјекти овдашње власти, јасно указује да је наша кућа и даље на крају, а од ње се у свет стиже дугом стазом безнађа. Ходом у бесконачно неизвесно.
Упорни иницијатор последњег и свеважећег закључка од 9. децембра је Немачка, суверени власник најмилитантнијег духа у целокупној историји човечанства. Послала је своје војнике, како скоро рече гђа Ангела Меркел, у “величанствену мисију”, на самоодређену границу чија правно неутемељена линија раздваја један те исти народ – српски. На тако важну границу, у Европи без граница. Са малим напором сећања навиру чињенице да је та иста држава у свом првом војничком прекограничном искораку после спроведеног шестогодишњег страхотног геноцида 1939-45. године активно учествовала у акцији (не)Милосрдног анђела. И тада, као и сада кажњава Србију, дајући себи безусловно право и безгрешно уверење кад су у питању Срби и њихова држава. У првом случају без икакве сагласности и одлуке било ког органа УН, а сада у потпуној супротности са важећом Резолуцијом 1244 највишег органа УН.
Сада кад су, нашим ирационалним поступцима преточеним у досадашње закључке (техничких) разговора Србије и тзв. Косова, омекшани и најтврђи ставови Велике Британије, Холандије и Француске, Немачка поставља нове услове. И то врло јасне, за сваког ко зна да чита основну политичку абецеду и говор дипломатије: признати основне атрибуте државности друге албанске државе – границу, аутономно и потпуно несметано учешће у свим међународним телима, организацијама и удружењима, личне исправе грађана које садрже грб и пун назив косовске државе и слично. Јавног званичног признања у форми одговарајућих аката Владе и Скупштине Србије не мора бити.
Наравно, свих двадесетшест осталих чланица ЕУ, својом писаном сагласношћу, подржало је закључак (о нашој даљој неподобности за статус, тек, кандидата за члана ЕУ). Одмах по саопштењу о даљој непожељности овакве Србије, са уочљивом исхитреношћу, уследиле су појединачне самилосне изјаве неких наших “европских пријатеља”. Заједнички трошни именитељ њихових исказа представља позив на ново стрпљење и потребу да искористимо “пружену шансу”. Ако буде требало доћи ће они опет код нас у госте, да нас поновно уваже и обавезно охрабре.
Долазили су они, и раније, редом да нам саопште како је онај анђео био заиста милосрдан, да је хашки суд златна руда светске правде, да се о опстанку СРЈ и СЦГ равноправно пита и Србија, да је Парада поноса једна од надокнада дугогодишњег одсуства смисла, да у вези са статусом Космета не пристанемо на бесмислена поређења са статусом Републике Српске, да је наше противљење равноправном међународном учешћу Косова проблем који смо ставили у погрешну заграду, да неизручење и пуштање на слободу оних за које је подигнута оптужница да су се огрешили у скорашњим сукобима представља победу истине, да…
У шуми супротних тврдњи према готово сваком мишљењу овог израубованог народа, наши “европски пријатељи” повремено нам сугеришу да повратимо апетит према животу подржавајући рестриктивне реформе које сугерише Брисел. За њих ово није искушавање бесконачног у околностима масовно умножене отупелости једног старог европског народа. Они сматрају да још увек нисмо немирни од сумњи, да наше врлине нису ничим обесмишљене и да нисмо упућени на егзистенцијалну неизвесност. Пријатељски су нас убедили да нема основа за јаук поштења и освете, да надрастемо себе у бесу и болу увреде, да су пролазне све недоумице које се гомилају.
Ови наши “пријатељи” нису никада рекли да нам је изнуђеном транзицијом, наметнутом приватизацијом и претходним НАТО разарањем економија сурвана у безнађе, да смо домаћини ниског и пропалог морала и запањујуће баналности. Нису нам рекли ни препоручили да повремено ослушнемо шифру нашег унутрашњег гласа, ни то да може да постоји и експеримент немогуће наде и лажирана визија прогреса. Можда су заборавили да нас подсете да је ово време бесчашћа, да пут у бољи живот може да траје бескрајно дуго и да може да иде од потпуне нуле до потпуне бесконачности.
Будући да су нам “пријатељи” очекујемо да нам јасно кажу, оно што и сви виде, да само одабране државе имају право на супериорну бездушност, да стичу искуство неограничене моћи, да имају трајну дозволу на јавно успостављање светског ауторитета, на аутентично сведочење о принципима демократије, и процену за нужном употребом дуплих стандарда.
Остаје нам да верујемо да ће нам “европски пријатељи” указати да смо на невеликој раздаљини од лоше будућности, да нас не вреднују са мање од нуле и да сва наша неоствареност није пут у дуге и исцрпљујуће несанице. Хоћемо и желимо да верујемо да нису све њихове посете весници наших брига и да сви њихови предлози нису избор између ничег доброг и још горег.
Треба да се надамо да ће нам “пријатељи из ЕУ” охрабрујуће рећи да визија ове наше празнине није трајна, да нам се само чини да је наша аура на издисају и да нисмо животни аутсајдери.
Очекујемо од “европских пријатеља” да нам кажу да живот није негде другде, да модеран пут подразумева да избацимо из себе све оне вредности и еоне историје, да нисмо одбачена деца, ни мета Западних демона.
Надајмо се да ће нам поменути “пријатељи” саопштити да можда једног дана нећемо бити политички пигмеји, да нисмо заувек осуђени да верујемо у лаж без права на сумњу, и да ће доћи време када се неће понављати да су наша уверења у супротности са историјском истином.
Са непопустљивом упорношћу обилазиће нас и даље, иако су помало забринути што расте број оних којима “европски пут” нема мирис доброг расположења. Знају они да смо већ дуго без добрих вести, да је безбрижни оптимизам само варљиво сећање, да је произведен колективни привид за олако враћање у поновну наду и да траје анестетично стање у коме се живот шминка и препокрива.
Знају и да приличан број људи овде живи испод степена социјалног минимума и да немају ништа и не могу ништа, да живе из друге руке и да се шири епидемија песимизма. Уверени су они и да део нас мисли да је у току велики јавни тест опстанка смисла, да смо у обручу погрешне визије исплативости и да је све ово наш мали спектакл у служби велике лажи. Претпостављају “наши пријатељи” да део нас сматра да смо наведени на пут глобалног утапања у ново једноумље, да улазимо у будућност у којој је редукована ширина избора и да наметнути закон уједначавања делује непогрешиво.
Драги пријатељи, ви који нам помажете на опредељеном “европском путу” (за који је истог дана по објављеном закључку речено да нема алтернативу), верујемо да ћете разумети нашу жељу да једног дана престане да се ревитализује увереност да нас треба због нечега условљавати, уцењивати и кажњавати. Очекујемо да нас разуверите да сво ово време нисмо у чекаоници наших неостварених жеља и наших заблуда. Да нам пружите уверавања да смо ипак у чекаоници смисла. Остаје да се надамо да ћете неким другим примерима показати да за нас није извесна само неизвесност.
Нема коментара:
Постави коментар