Жљко Цвијановић
Знам да је то свет невин једино испод пазуха, тек имам потребу да браним и Мирка Нисам-Ја-Мајкеми Цветковића, и оног његовог финансијског Ришељеа Никезића, па и Дејана Шошкића, и Мирослава Богићевића. Зато што овде нешто дубоко није у реду.
Наиме, у среду ујутро, читајући новине уз кафу, сваки од њих, уз још цео списак људи, сазнао је да ће бити приведен у полицију, а можда и ухапшен. Из других новина, некад угледног недељника, сазнао је да ће делити ћелију са још неким пословним људима и да ће то, све у свему, бити скуп јачи од копаоничког српског Давоса. Из трећих новина је сазнао како ће неко од осумњичених – можда баш он – добити статус заштићеног сведока у афери Агробанка, наравно, ако одрука све остале.
Како ниједан од њих није наиван човек, тако очигледно није ни помислио како су докони новинари дали машту на вољу. Како знамо да су то озбиљно схватили? Па по томе што су њих двојица (Мирко и Шошкић) већ од јутра почели да врте новинаре и да износе своје одбране. Е сад, питање је зашто озбиљни људи имају потребу да се бране преко новина, кад се ту ништа не решава. Логично: они су већ ухапшени преко новина, и отуда је ред да се преко новина и бране. Толико што се тиче истраге и писања оптужнице, остало је још само да народ путем СМС гласа о њиховој кривици, па да се и то заврши.
Следеће питање је, логично, да ли су српски новинари толико вешти и способни, па су успели да се домогну најповерљивијих информација из истраге и да су о сумњи на Мирка сазнали чак и пре оних који би требало да му једног од наредних јутара покуцају на врата? Наравно да нису, ствар је завршена телефонским позивом неког полицајца, тужиоца или политичара, и цело то „истраживачко новинарство“ није трајало дуже од војничког секса.
Можда су Мирко и екипа најкривљи људи на свету, лично, и сам ћу, када видим неке од њих иза решетака, знати да се ту намирује нека правда. Али хапшење тих људи преко новина није корак према правди, исто онако као што није био ни онда кад је она Бранкица пресуђивала људима у „Инсајдеру“ (још један бедан пример „истраживачког новинарства“), као онда кад је тужилац Вукчевић цртао по новинама људе које је он сматрао кривима, као онда кад су писали у медијима оптужницу Коштуници за убиство Ђинђића, и онда кад су Томи и Вучићу на насловној „Блица“ смештали како је син „шефа напредњака“ у некој банатској припиздини малтретирао неког човека, наравно, из чиста мира.
ПРЕЧАСНИ ТОРКВЕМАДА
Е сад, није овде реч о лепим манирима и кућном васпитању којих су се одрекли српски медији и њихова дубока грла из институција, већ о нечему много важнијем. Прво, онај ко је из тужилаштва, из полиције или из владе јавио новинарима ко ће бити саслушан и ухапшен, тај је показао да му није стало до функционисања државних институција и да не разуме да је степен урушености институција једне државе, по дефиницији, једнак степену урушености саме државе. Друго, хапшење људи преко новина фактички онемогућује институције – и полицију, и тужилаштво, и суд, и владу – да раде свој посао, и процес који је започео хајком у новинама – а ово јесте хајка – не може се подударити са путем до правде, па да Бог каже да је сваки од ових јео живе људе. Треће, Тадићевом систему овакви процеси су приличили јер тај систем је систематски разарао институције, он је потчинио тужилаштво политичкој вољи, он је уништио судове, он је полицију ставио у службу једне једине фиоке на Андрићевом венцу, он је од владе направио друштво слепих извршилаца воље једног човека, па зашто онда не би и хапсио преко медија, каква је штета од тога, а да већ није била учињена. Онај, међутим, ко хоће институције у држави, ко хоће кредибилно тужилаштво и суд или полицију иоле у служби грађана – онај ко, речју, нема амбицију да буде Тадић – тај мора да зна бар толико да ће, хапсећи преко медија, изгубити шансу да има било шта од тога. И то је тако и то, нажалост, не може бити никако другачије.
Тај мора да зна да се хапшењем по медијима од српске јавности праве севиљски тргови шпанске инквизиције из 15. века, на којима пред масом пречасни медијски Томас Торквемада и ислеђује, и пресуђује, и егзекутира; тај мора да зна да се од грађана Србије на тај начин поново прави руља, која верује да, читајући новине и у њима оптужницу „анонимног извора“ и Миркову и Шошкићеву одбрану, својим потезом палца нагоре или надоле исповеда своје право на правду. И да, што се тој руљи чини да правде има више, утолико је даље од сваког разумног питања и одговора који се тичу њене судбине, па и од питања правде.
На тај начин српске петооктобарске елите и саобраћају са грађанима као са руљом искључиво путем медијске манипулације, искључиво хранећи њихове слабости институцијом севиљског трга и притом – а то је најважније – не делећи ниједан интерес са тим истим грађанима, већ напротив, наметајући сопствени интерес наспрам интереса грађана. Борис Тадић је, рекох, у таквом систему функционисао као риба у води, све док није завршио у тигању, док му систем није дошао главе и жртвовао га зарад сопстевног опстанка.
Зато држим да су медијска хапшења део игре коју исте те елите – од медијских преко обавештајних до политичких – играју са новом влашћу. Наиме, систем, чији су носиоци те елите – које, наравно, подржавају странци – новим властима испоручује сопствене ислужене делове путем медија, полиције, тужилаштва и судова. Систем се тако прочишћава, освежава и продужава своје трајање, он тако склапа савез са новом власти обећавајући Томи, Дачићу и Вучићу да је то њихова иницијација, после које ће и сами постати део тог система и те елите, и после чега ће бити заборављен сав онај презир којим су их елите засипале, понижења којима су их излагале као људе који ни рођењем ни вредностима том свету нису припадали.
И ту је, наравно, шанса Томе, Дачића и Вучића, управо у томе што својим рођењем и пореклом нису део тих елита, и што ће та шанса зависити од тога колико ће они бити у стању да се еманципују од њих. Али ту је и опасност и за њих и за Србију – у томе што их и елите и систем увлаче у своју игру. И што ће, ако на ту игру пристану, када обезбеде опстанак система, који се њиховом изборном победом заљуљао, бити одбачени са још мање емпатије од овог њеног потпуног одсуства уи тренутку кад им систем изручује своје некадашње цветове – Цветковића, Шошкића, па и Тадића.
О ПЕВЦУ И ДВА ВРАПЦА
Да бих објаснио у којој мери медијска хапшења освежавају тај накарадни систем, покушаћу да испричам једну причу, настојећи да сачувам идентитет њених учесника, утолико пре што она не треба да сведочи о појединим људима, већ о законима функционисања таквог поретка. Елем, двојица припадника те елите – обојица уметници који често дају интервјуе у медијима – недавно су посетили једног одскоро високог функционера. Разлог посете био је да се пожале на свог колегу, иначе политичког саборца нашег високог функционера коме је овај наменио високу државну функцију. Рекли су да је њихов колега – са којим одраније имају нерашчишћене рачуне – „конфликтан човек“ и да му никако не би требало поверити тако високо место. На крају, наш високи функционер их је послушао и на високо место поставио другог човека, а свом саборцу дао да ради нешто друго.
Е сад, са позиције моћи све то је изгледало као да су два врапца дошли код петла и захтевали од њега да се растане са кокошком која му редовно и одавно носи јаја. Према елементарној логици ствари, овај би их кљуцнуо и наставио по свом. Наравно, питање је зашто их је послушао, које су то паралелне структуре моћи унутар којих је могуће да певац послуша врапца? ДБ? Масони? Стране службе? Ништа од тога, рекао бих. Медији!
Српска елита се данас – не само код нас – не доказује својим достигнућима, својим научним проналасцима, својим радовима насталим дугим стпљивим радом у изолацији. Она се не потврђује својим написаним књигама (за оно мало што их има зна узак круг посвећеника), својим изведеним драмама, снимљеним филмовима. Уосталом, где су им те велике књиге, те драме и ти филмови које су снимили за последњих десет година, а зашто би их и правили, зашто би стварали, зашто би уопште нешто радили када они потврду свог елитног статуса не налазе кроз дело, већ кроз медије.
Шта то значи? Значи да можеш да годинама тешког и паметног рада направиш одличну филхармонију, али да би те ико констатовао да постојиш на свету – а рекох, своје постојање и свој утицај црпеш кроз медје – мораш да имаш бар још помало сулуду фризуру. Наравно, проблем је што је много лакше направити сулуду фризуру него направити филхармонију, па отуда, са једне стране, српска елита нема никакву додатну потребу да иза себе оставља било какво дело, а, са друге, тај критеријум на сцену углавном и доводи људе без дела. Отуда је српска елита, по дефиницији, скуп појединачних и удружених али увек партикуларних интереса, који иза себе нема никакво дело, ако се под делом не сматра приступ медијима.
И, као што овдашња естрада не живи од тиража својих песама (мизерни су), већ своју цену постиже учесталошћу појављивања у медијима (отуда онолики медијски разводи); како су овде у медијима присутнији а самим тим и утицајнији политички аналитичари, који раде на принципу излизаног џубокса у сеоској кафани, него људи који заиста нешто знају о томе, зашто је онда мени чудно да се ни истраге не воде у полицији и тужилаштвима, да се правда не тражи на судовима, него све то раде медији.
У ГЛАВУ, ШТО ПРЕ
И отуда је – да се вратим оном нашем високом функционеру из приче – сасвим разумљиво да се одрекао саборца и учинио оној двојици врабаца који су то захтевали. Јесте он неупоредиво моћнији од њих, али је и рањивији. И, кад их је послушао, учинио је то знајући да ће они, ако им не учини, подићи своју браншу, рецимо педесет истих таквих врабаца. И да ће они у наредна два месеца у медијима дати стопедесет интервјуа; да ће у свих стопедесет сваки од њих рећи за нашег рањивог функционера да је говнар, и што ће већ после првог месеца цео онај севиљски трг говорити за њега да је говнар, што ће се другог месеца сам тако осећати, и што ће трећег месеца на својиј визит-карти уписати – говнар.
Надам се да је после овога јасно зашто та медијска хапшења доживљавам као наставак једог монструм система, који одбацује свој свлак изручујући га најпре медијима, а онда и свему осталом; који усисава свежу крв нове власти, искључиво са намером да је преживи. Наравно, у таквом систему, ако му се не супротставиш и ако га не мењаш, могуће је бити тек једно од ово двоје. Или Коштуница – игнорисати га све док понеко и од оних који те познају не помисли да си стварно необавештен, да у животу ниси читао ништа осим устава и да си паузу направио само кад си убио Ђинђића. Могуће је бити и Тадић – помирити се са системом, удварати се елити и интергиорсати се у њих без отпора, а то значи и учинити са Србијом ово што је учињено од 2008. године. Баш како се тој елити допада.
Наравно, ако нова власт пожели да ухапси неког кога јој не испоручују та елита и тај систем, ако почну да затежу на Косову, ако покушају да ММФ-у објасне да са економском стратегијом коју им намеће Србија неће преживети, ако само гласно помисле да скуп услова за ЕУ може да се уједини у један – да нас бар економски више нема, ако само пожеле да са Русима сарађују мало више од тога што у кафани поручују „Очи чорније“, ако ишта ураде од тога, тада ће видети шта је тај систем, шта је та елита и шта стоји иза њих.
Ако све то Тому, Дачића и Вучића удари у главу пре, а не касније, биће боље и за њих и за Србију. Важно је само да их удари док су још на страни Србије, док нису постали део тог система и те елите.
Знам да је то свет невин једино испод пазуха, тек имам потребу да браним и Мирка Нисам-Ја-Мајкеми Цветковића, и оног његовог финансијског Ришељеа Никезића, па и Дејана Шошкића, и Мирослава Богићевића. Зато што овде нешто дубоко није у реду.
Наиме, у среду ујутро, читајући новине уз кафу, сваки од њих, уз још цео списак људи, сазнао је да ће бити приведен у полицију, а можда и ухапшен. Из других новина, некад угледног недељника, сазнао је да ће делити ћелију са још неким пословним људима и да ће то, све у свему, бити скуп јачи од копаоничког српског Давоса. Из трећих новина је сазнао како ће неко од осумњичених – можда баш он – добити статус заштићеног сведока у афери Агробанка, наравно, ако одрука све остале.
Како ниједан од њих није наиван човек, тако очигледно није ни помислио како су докони новинари дали машту на вољу. Како знамо да су то озбиљно схватили? Па по томе што су њих двојица (Мирко и Шошкић) већ од јутра почели да врте новинаре и да износе своје одбране. Е сад, питање је зашто озбиљни људи имају потребу да се бране преко новина, кад се ту ништа не решава. Логично: они су већ ухапшени преко новина, и отуда је ред да се преко новина и бране. Толико што се тиче истраге и писања оптужнице, остало је још само да народ путем СМС гласа о њиховој кривици, па да се и то заврши.
Следеће питање је, логично, да ли су српски новинари толико вешти и способни, па су успели да се домогну најповерљивијих информација из истраге и да су о сумњи на Мирка сазнали чак и пре оних који би требало да му једног од наредних јутара покуцају на врата? Наравно да нису, ствар је завршена телефонским позивом неког полицајца, тужиоца или политичара, и цело то „истраживачко новинарство“ није трајало дуже од војничког секса.
Можда су Мирко и екипа најкривљи људи на свету, лично, и сам ћу, када видим неке од њих иза решетака, знати да се ту намирује нека правда. Али хапшење тих људи преко новина није корак према правди, исто онако као што није био ни онда кад је она Бранкица пресуђивала људима у „Инсајдеру“ (још један бедан пример „истраживачког новинарства“), као онда кад је тужилац Вукчевић цртао по новинама људе које је он сматрао кривима, као онда кад су писали у медијима оптужницу Коштуници за убиство Ђинђића, и онда кад су Томи и Вучићу на насловној „Блица“ смештали како је син „шефа напредњака“ у некој банатској припиздини малтретирао неког човека, наравно, из чиста мира.
ПРЕЧАСНИ ТОРКВЕМАДА
Е сад, није овде реч о лепим манирима и кућном васпитању којих су се одрекли српски медији и њихова дубока грла из институција, већ о нечему много важнијем. Прво, онај ко је из тужилаштва, из полиције или из владе јавио новинарима ко ће бити саслушан и ухапшен, тај је показао да му није стало до функционисања државних институција и да не разуме да је степен урушености институција једне државе, по дефиницији, једнак степену урушености саме државе. Друго, хапшење људи преко новина фактички онемогућује институције – и полицију, и тужилаштво, и суд, и владу – да раде свој посао, и процес који је започео хајком у новинама – а ово јесте хајка – не може се подударити са путем до правде, па да Бог каже да је сваки од ових јео живе људе. Треће, Тадићевом систему овакви процеси су приличили јер тај систем је систематски разарао институције, он је потчинио тужилаштво политичкој вољи, он је уништио судове, он је полицију ставио у службу једне једине фиоке на Андрићевом венцу, он је од владе направио друштво слепих извршилаца воље једног човека, па зашто онда не би и хапсио преко медија, каква је штета од тога, а да већ није била учињена. Онај, међутим, ко хоће институције у држави, ко хоће кредибилно тужилаштво и суд или полицију иоле у служби грађана – онај ко, речју, нема амбицију да буде Тадић – тај мора да зна бар толико да ће, хапсећи преко медија, изгубити шансу да има било шта од тога. И то је тако и то, нажалост, не може бити никако другачије.
Тај мора да зна да се хапшењем по медијима од српске јавности праве севиљски тргови шпанске инквизиције из 15. века, на којима пред масом пречасни медијски Томас Торквемада и ислеђује, и пресуђује, и егзекутира; тај мора да зна да се од грађана Србије на тај начин поново прави руља, која верује да, читајући новине и у њима оптужницу „анонимног извора“ и Миркову и Шошкићеву одбрану, својим потезом палца нагоре или надоле исповеда своје право на правду. И да, што се тој руљи чини да правде има више, утолико је даље од сваког разумног питања и одговора који се тичу њене судбине, па и од питања правде.
На тај начин српске петооктобарске елите и саобраћају са грађанима као са руљом искључиво путем медијске манипулације, искључиво хранећи њихове слабости институцијом севиљског трга и притом – а то је најважније – не делећи ниједан интерес са тим истим грађанима, већ напротив, наметајући сопствени интерес наспрам интереса грађана. Борис Тадић је, рекох, у таквом систему функционисао као риба у води, све док није завршио у тигању, док му систем није дошао главе и жртвовао га зарад сопстевног опстанка.
Зато држим да су медијска хапшења део игре коју исте те елите – од медијских преко обавештајних до политичких – играју са новом влашћу. Наиме, систем, чији су носиоци те елите – које, наравно, подржавају странци – новим властима испоручује сопствене ислужене делове путем медија, полиције, тужилаштва и судова. Систем се тако прочишћава, освежава и продужава своје трајање, он тако склапа савез са новом власти обећавајући Томи, Дачићу и Вучићу да је то њихова иницијација, после које ће и сами постати део тог система и те елите, и после чега ће бити заборављен сав онај презир којим су их елите засипале, понижења којима су их излагале као људе који ни рођењем ни вредностима том свету нису припадали.
И ту је, наравно, шанса Томе, Дачића и Вучића, управо у томе што својим рођењем и пореклом нису део тих елита, и што ће та шанса зависити од тога колико ће они бити у стању да се еманципују од њих. Али ту је и опасност и за њих и за Србију – у томе што их и елите и систем увлаче у своју игру. И што ће, ако на ту игру пристану, када обезбеде опстанак система, који се њиховом изборном победом заљуљао, бити одбачени са још мање емпатије од овог њеног потпуног одсуства уи тренутку кад им систем изручује своје некадашње цветове – Цветковића, Шошкића, па и Тадића.
О ПЕВЦУ И ДВА ВРАПЦА
Да бих објаснио у којој мери медијска хапшења освежавају тај накарадни систем, покушаћу да испричам једну причу, настојећи да сачувам идентитет њених учесника, утолико пре што она не треба да сведочи о појединим људима, већ о законима функционисања таквог поретка. Елем, двојица припадника те елите – обојица уметници који често дају интервјуе у медијима – недавно су посетили једног одскоро високог функционера. Разлог посете био је да се пожале на свог колегу, иначе политичког саборца нашег високог функционера коме је овај наменио високу државну функцију. Рекли су да је њихов колега – са којим одраније имају нерашчишћене рачуне – „конфликтан човек“ и да му никако не би требало поверити тако високо место. На крају, наш високи функционер их је послушао и на високо место поставио другог човека, а свом саборцу дао да ради нешто друго.
Е сад, са позиције моћи све то је изгледало као да су два врапца дошли код петла и захтевали од њега да се растане са кокошком која му редовно и одавно носи јаја. Према елементарној логици ствари, овај би их кљуцнуо и наставио по свом. Наравно, питање је зашто их је послушао, које су то паралелне структуре моћи унутар којих је могуће да певац послуша врапца? ДБ? Масони? Стране службе? Ништа од тога, рекао бих. Медији!
Српска елита се данас – не само код нас – не доказује својим достигнућима, својим научним проналасцима, својим радовима насталим дугим стпљивим радом у изолацији. Она се не потврђује својим написаним књигама (за оно мало што их има зна узак круг посвећеника), својим изведеним драмама, снимљеним филмовима. Уосталом, где су им те велике књиге, те драме и ти филмови које су снимили за последњих десет година, а зашто би их и правили, зашто би стварали, зашто би уопште нешто радили када они потврду свог елитног статуса не налазе кроз дело, већ кроз медије.
Шта то значи? Значи да можеш да годинама тешког и паметног рада направиш одличну филхармонију, али да би те ико констатовао да постојиш на свету – а рекох, своје постојање и свој утицај црпеш кроз медје – мораш да имаш бар још помало сулуду фризуру. Наравно, проблем је што је много лакше направити сулуду фризуру него направити филхармонију, па отуда, са једне стране, српска елита нема никакву додатну потребу да иза себе оставља било какво дело, а, са друге, тај критеријум на сцену углавном и доводи људе без дела. Отуда је српска елита, по дефиницији, скуп појединачних и удружених али увек партикуларних интереса, који иза себе нема никакво дело, ако се под делом не сматра приступ медијима.
И, као што овдашња естрада не живи од тиража својих песама (мизерни су), већ своју цену постиже учесталошћу појављивања у медијима (отуда онолики медијски разводи); како су овде у медијима присутнији а самим тим и утицајнији политички аналитичари, који раде на принципу излизаног џубокса у сеоској кафани, него људи који заиста нешто знају о томе, зашто је онда мени чудно да се ни истраге не воде у полицији и тужилаштвима, да се правда не тражи на судовима, него све то раде медији.
У ГЛАВУ, ШТО ПРЕ
И отуда је – да се вратим оном нашем високом функционеру из приче – сасвим разумљиво да се одрекао саборца и учинио оној двојици врабаца који су то захтевали. Јесте он неупоредиво моћнији од њих, али је и рањивији. И, кад их је послушао, учинио је то знајући да ће они, ако им не учини, подићи своју браншу, рецимо педесет истих таквих врабаца. И да ће они у наредна два месеца у медијима дати стопедесет интервјуа; да ће у свих стопедесет сваки од њих рећи за нашег рањивог функционера да је говнар, и што ће већ после првог месеца цео онај севиљски трг говорити за њега да је говнар, што ће се другог месеца сам тако осећати, и што ће трећег месеца на својиј визит-карти уписати – говнар.
Надам се да је после овога јасно зашто та медијска хапшења доживљавам као наставак једог монструм система, који одбацује свој свлак изручујући га најпре медијима, а онда и свему осталом; који усисава свежу крв нове власти, искључиво са намером да је преживи. Наравно, у таквом систему, ако му се не супротставиш и ако га не мењаш, могуће је бити тек једно од ово двоје. Или Коштуница – игнорисати га све док понеко и од оних који те познају не помисли да си стварно необавештен, да у животу ниси читао ништа осим устава и да си паузу направио само кад си убио Ђинђића. Могуће је бити и Тадић – помирити се са системом, удварати се елити и интергиорсати се у њих без отпора, а то значи и учинити са Србијом ово што је учињено од 2008. године. Баш како се тој елити допада.
Наравно, ако нова власт пожели да ухапси неког кога јој не испоручују та елита и тај систем, ако почну да затежу на Косову, ако покушају да ММФ-у објасне да са економском стратегијом коју им намеће Србија неће преживети, ако само гласно помисле да скуп услова за ЕУ може да се уједини у један – да нас бар економски више нема, ако само пожеле да са Русима сарађују мало више од тога што у кафани поручују „Очи чорније“, ако ишта ураде од тога, тада ће видети шта је тај систем, шта је та елита и шта стоји иза њих.
Ако све то Тому, Дачића и Вучића удари у главу пре, а не касније, биће боље и за њих и за Србију. Важно је само да их удари док су још на страни Србије, док нису постали део тог система и те елите.
Нема коментара:
Постави коментар