Проф. др Светозар Радишић
Лице(мерје) интернационалиста - Сада глобалисти обмањују и уназађују Србе. За време Јосипа Броза Тита и Слободана Милошевића то су чинили интернационалисти
Борис Тадић и Ивица Дачић су у суботу 18. октобра 2008. године, тачно у подне, потписали Декларацију о политичком помирењу. Помирили су се тзв. социјалисти и неокомунисти (глобалисти). Природно. Али, шта их је до тог тренутка раздвајало?
Зар Социјалистика партија Србије није, заједно са Српском радикалном странком, „доказано у Хашком трибуналу“, изазвала ратове на просторима претходне Југославије и, замало, Србија и Срби, због њиховог начина вођења државе и схватања језуитског „новог светског поретка“, нису проглашени кривим за геноцид?
Зар су залудно, или неправедно, страдали у Хагу Слободан Милошевић и Војислав Шешељ? Демократе су их, поносно и пркосно, послале пред међународни суд, основан од оних који су бесомучно ракетирали бомбардовали Србе и Србију. То што чланице Савета безбедности нису спречиле напад на СРЈ додатно доказује да је реч о антисрпској, вавилонској завери. На миг вавилонаца из Европске комисије, после последњег у низу мистериозних, демократских, цесидовских избора у Србији, спојили су се српски глобалисти и интернационалисти. Ко се променио?
Социјалисти или демократе?
Да ли је потребно да се неко од њих промени, да би обављали своје циљеве? Шта их то сада обједињава? По чему су се разликовали?
Само друго паковање...
Где год је за истину потребна храброст, ту нема Бога нити будућности. Књиге написане у време Тацита, Рудолфа Арчибалда Рајса, Радоја Домановића и Владимира Дворниковића само показују да Курту и Мурту нису измислили Срби, а да су они добри синоними за интернационалисте и глобалисте.
Кључна реченица о односу Запада према највећем балканском народу изговорена је 16. јануара 2001, у време када Срби више нису размишљали о опстанку у новом амбијенту, него о томе да заувек не нестану, будући да је српска повест постала запис о расрбљавању и губљењу територија, тековина и културе.
Рејмонд Кент, професор на Берклију, у поруци Веслију Кларку, ускликнуо је: „Браво! Србе сте гађали баш у гене“. Два дана касније, 18. јануара, Бил Клинтон је декретом укинуо део санкција против Савезне
Републике Југославије. Остале су „само“ санкције у надлежности америчког Конгреса и прикривене санкције Европске комисије. Многи разборити људи обрадовали су се истог дана и вести објављеној на Западу, да је разобличена превара о наводном масакру који су починили припадници Војске Југославије и МУП-а Србије над цивилним Албанцима у косовско-метохијском месту Рачак.
Доказано је да су Вилијем Вокер и мисија ОЕБС-а свесно игнорисали налазе финских патолога, снимке камермана „Асошијетед преса“ и сведочења новинара „Монда“ и „Фигароа“. Потврђено је, дакле, да српска полиција и војска нису масакрирали недужне Албанце, већ да су се обрачунали са терористима из паравојних јединица. (То су оне јединице које су добиле опрему и наоружање из Сједињених Држава, а које у свом извештају помиње Дик Марти, када тврди да је Хашим Тачи злочинац и криминалац).
Уосталом, „случај Рачак“ је до краја разобличен 5. јуна 2002. године када је командант тзв. Ослободилачке војске Косова, Шукри Буја, признао пред судијама у Хашком трибуналу да су у Рачку биле његове јединице 15. јануара 1999, што су порицали сви претходни сведоци. (Наравно, признање је стигло касно и остало узалудно, будући да је наведена „рачанска обмана“ у чијем сценарију је учествовао и лично Вилијем Вокер, уз оптужбе да грађани Србије подржавају Слободана Милошевића и да Војска и Полиција изазивају хуманитарну катастрофу на Космету, послужила као повод за бомбардовање и ракетирање грађана и тековина Савезне Републике Југославије).
Како су ретки у свету људи који јавно нападају и оптужују своје сународнике, српски наднационалисти (демократе, глобалисти) упали су у сопствену политичку замку (заправо „врзино коло“). Тако се стандардни антинационалисти, у овом случају антисрби, понашају парадоксално: суштински и архетипски - најсрпскије. Сви српски глобалисти желе да што пре постану српски одроди и изроди. То се понављало много пута, у процесу расрбљавања (латинизација, германизација, арбанизација, римокатолизација, исламизација, македонизација, црногоризација...).
Само „Срби“ могу да кажу: „Пустите ви туђе злочин(ц)е - гледајте своје“.
Јесте то христолико, светосавско понашање, али је необично што га захтевају глобалисти. Незнабошци, неомарксисти, титоисти, вавилонци, слуге „великог брата“. Зато зликовци из НАТО-а никада неће стићи пред лице правде, нити одговарати за убиство новинара у Радио-телевизији Србије.
Само Драгољуб Милановић зна како то изгледа када га обореног на под острашћено шутирају у главу демократе, НАТО навијачи, а у затвору га држе и чувају његови социјалисти. Прави Срби. За оне који не знају о коме је реч, он је најодговорнији што је НАТО бомбардовао Телевизију у којој је био најодговорније лице. Свима који слушају „хуманисте“ и „хуманитарце“ јасно је да потомцима Светог Саве у служби „светске елите“ поручују Србима: што пре се самооптужите и одсамокажњавајте.
Треба веровати да се историјски апсурди не догађају само на српским просторима. Стога је веома занимљиво какви су се преокрети догодили под утицајем наднационалних идеја Запада као идеологије освајања.
На пример, у Другом светском рату националистима су сматрани монархистички настројени четници, будући да су се борили за националну Југославију. Наспрам њих, у партизанима, били су национално неоптерећени комунисти - борили су се за интернационалну Југославију.
Почетком 21. века, наднационалисти су, заступајући интересе мегакапиталиста, помирили сукобљене стране из Другог светског рата. То би требало да значи да су помирили националисте и интернационалисте, односно четнике и партизане. Догодило се то на прослави 50-годишњице победе над фашизмом. Свечаности обележавања 50-годишњице победе над фашизмом одржане су 1995. године у Паризу, где је војној паради присуствовало 77 шефова држава и влада, а затим и у Москви. У Русији је тадашњи председник СРЈ Зоран Лилић, социјалиста, интернационалиста, левичар, добио почасно место на главној трибини - непосредно иза говорника. Будући да је СПС концепцијски чланица социјалистичке интернационале, логично је да су свог (Милошевићевог) човека уважили. Глобалисти окупљени у Москви (који су заправо демократе „демократског капитализма“) сасвим извесно нису почаствовали председника СРЈ протоколарном омашком. Ту се и крије интернационално лицемерје. Још једном су преко својих интернационалиста одрадили кључне операције против Срба. Прогласили су Слободана Милошевића да је окорели националиста. Учинили су то подло свом човеку, интернационалисти, атеисти, врбованим у САД од Агенције за националну безбедност, ради разбијања СФР Југославије. Та провидна подвала, једнако провидна као што су биле инсценације на Маркалама, у Рамбијеу, Сребреници и Рачку, омогућила је да се новом одлуком „светске елите“, протерају у Србију Срби из српских Крајина, само три месеца после помирења у Москви и да то никоме не засмета. Све интернационалне, глобалистичке власти правовремено су постављене.
Занимљиво је да се, због планова вавилонаца, после Другог светског рата у Срба све обрнуло. Потомци накадашњих четника (некадашњи националисти) у Црној Гори (који се сада изјашњавају као Црногорци) боре се за мондијализам (суштински интернационализам).
Потомци партизана - комунисти и социјалисти (бивши интернационалци) - боре се, више него икад, за националну (српску) Црну Гору. Да није тако раздор не би постојао. Били би сви у истом јату, или као национално привржени Срби, или интернационално, глобалистички одрођени Црногорци.
У Србији, националне странке које посећују гроб монархисте Драже Михајловића, попут Српског покрета обнове, постале су по много чему мондијалистички настројене.
Социјалисти су проистекли из Савеза комуниста. До најновијег споја са демократама били су изоловани од света, иако је реч о дојучерашњим комунистима, суштинским интернационалцима - глобалистима.
Створена заблуда о постојању израженог национализма на српским просторима, којег треба хитно затрти, је инструмент за обрачун са Србима као најсамосвеснијим народом на Балкану. Та заблуда је бесмислена и још већа када се зна да је Вук Драшковић, политички сладбеник Драже Михајловића, уз шиптарске вође најомиљенији гост америчке администрације и посебно амбасаде САД у Србији. Не треба заборавити да су последња два српска краља били масони, а то значи интернационалисти. Дакле генерал Дража Михајловић је опслуживао интернационалисте. Уосталом, колико су комунисти и социјалисти суштински интернационално опредељени показује чињеница да су се од почетка (пред Други светски рат) одрекли СПЦ и православља, у корист међународне сарадње и Трећег света.
Ипак, најуспешнији на међународној сцени су српски мондијалисти у невладиним организацијама, који (не)свесно примењују типично српске критеријуме самоодрицања, на већ трасираном путу ка коначном самоистребљењу и нестајању. Челници поменутих „непрофитних организација“ непрестано измишљају, стварају и режирају „шовинистичке фарсе“, у којима оптужују Србе за неофашизам, антисемитизам, антиамериканизам и антиглобализам. Самооптуживање и расрбљавање (п)остали су српски специјалитет.
Српски парадокс
Зар није занимљиво што је неко успео да „завади“ српске интернационалисте толико, да се у Србији и даље гаји концепт „две Србије“ (с једне стране националисти, а с друге - интернационалисти). Стога и да национално помирење, које је постигнуто у Скупштини Србије, није заживело, нити га ико помиње. Подвала, у којој страдају Срби (националисти), је у фингираној оптужби, коју су за време планираног разбијања Југославије новостворени глобалисти (преименовани интернационалисти) усмерили ка доследним интернационалистима.
Демократе, настале америчком одлуком да се у Југославију уведе капитализам и вишепартијски систем су јавно оптуживале Милошевићеве социјалисте (следбенике Јосипа Броза Тита, своје идеолошке истомишљенике) за ратна разарања Југославије.
Уосталом, познато је да је ЦИА, према писању „Вашингтон поста“, одабрала анационалног, или интернационалног, Слободана Милошевића за „кључну личност“ на Балкану. Јавност исто тако зна, да су Илуминати преко њега, у Дејтону, обезбедили да Србе на два дела дели реке Тара и Дрина. Човек који је после комунистичке аутократије увео у Србију „демократију“, вишепартијски систем, капитализам и грађанску државу, демократски је уклоњен са власти 2000. године, а затим и ликвидиран.
Демократе (интернационалисти) су предале Косово и Метохију НАТО-у под протекторат. Срби још нису схватили колико су важну улогу у цепању српског националног бића одиграле тзв. демократе. Можда ће схватити после 2011. године, када остану голи на ледини, или на голој ледини, без ичега, јер су продани „великом брату“.
Резултат глобализације српских простора кроз наметнуту транзицију је познат. Срби, прогнани са вековних огњишта, са уништеном инфраструктуром и условима за живот, обезнањени и опљачкани, остали су заслугом својих интернационалиста подељени, као и до сада, у два табора.
Некоме то у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори и даље одговара. Наравно, неспорно је да таква подела и раздор међу Србима одговара српским непријатељима, односно антинационалистима из вавилонско-језуитског, илуминатског лагера. Стога није чудно што такозвани српски парадокс допуњују, поткрепљују и гаје познати и признати мондијалисти изван граница Србије.
Тако је принц Леополд Бернард, први председник групе Билдерберг, мислећи о проблему са границама који је решаван ратом на просторима претходне Југославије, закључио: „Тешко је преваспитати људе који су подигнути на национализму да прихвате идеју о уступању дела суверенитета неком наднационалном телу...То је трагедија“. Тако мисле Борис Тадић и Мило ђукановић са својим следбеницима.
Изјава принца Бернарда наводи на закључак да су мондијалисти, не би ли разбили СФРЈ, СРЈ, СЦГ, а потом Србију, Републику Српску и Црну Гору, успели да социјалистичку, прокомунистичку, интернационалну, атеистичку, антисрпску власт, у време Слободана Милошевића, претворе у омражени режим и оптуже за национализам.
Демократска рашомонијада настављена је мондијалистичким оптужбама, да су интернационално настројени чланови ЈУЛ-а били и остали непоправљиви комунисти. У исто време један од најугледнијих глобалиста света Збигњев Бжежински у књизи Између два доба о марксизму је написао: „Марксизам је истовремено победа спољашњег, активног човека над унутрашњим, пасивним човеком, и победа разума над вером“. Да, то је сигурно победа над вером, а та победа се огледа и у екуменистичко-глобалистичком разбијању СПЦ које је на делу. Као да идеолог „новог светског поретка“ није схватао који су његови поборници. То се само чини. Посебан апсурд је чињеница да глобалисти и интернационалисти (демократе и социјалисти) говоре о вери, када је безбожност њихова заједничка одлика.
Српске власти, разапете између сопствених грађана и мамонизованих глобалиста, који су продрли на Балкан настојећи да регионализују свет, без доктрине одбране као критеријума за однос према рату и будућности, (за)лутале су, у периоду од 1989. до 2010. године, у новом илуминатском лавиринту. Замериле су се, при том, и сопственом народу и његовим вишедимензионим разбијачима. У страху од препознате, сатанизоване снаге надолазећих вавилонаца из Европске комисије, подилазе њиховим идејама и идејама њихових невидљивих ментора. Зато није чудно што се тако усрдно и искрено грле, љубе и милују Борис Тадић, Мило ђукановић, Милорад Додик, Ивица Дачић и Драган ђилас, коначно помирени истински истомишљеници, најављени у Директиви 20/1 Савета за националну безбедност САД, још давне 1948. године.
Интернационалисти, осим ако нису залутали из незнања у ту скупину људи, већином су атеисти, који немају своје светиње, а туђе не поштују. Њихова једина тековина су крвави ратови у којима похлепни финансијери троше индоктриниране људе, ради освајања и отимачине свега што су народи дуго и мукотрпно стварали.
Лице(мерје) интернационалиста - Сада глобалисти обмањују и уназађују Србе. За време Јосипа Броза Тита и Слободана Милошевића то су чинили интернационалисти
Борис Тадић и Ивица Дачић су у суботу 18. октобра 2008. године, тачно у подне, потписали Декларацију о политичком помирењу. Помирили су се тзв. социјалисти и неокомунисти (глобалисти). Природно. Али, шта их је до тог тренутка раздвајало?
Зар Социјалистика партија Србије није, заједно са Српском радикалном странком, „доказано у Хашком трибуналу“, изазвала ратове на просторима претходне Југославије и, замало, Србија и Срби, због њиховог начина вођења државе и схватања језуитског „новог светског поретка“, нису проглашени кривим за геноцид?
Зар су залудно, или неправедно, страдали у Хагу Слободан Милошевић и Војислав Шешељ? Демократе су их, поносно и пркосно, послале пред међународни суд, основан од оних који су бесомучно ракетирали бомбардовали Србе и Србију. То што чланице Савета безбедности нису спречиле напад на СРЈ додатно доказује да је реч о антисрпској, вавилонској завери. На миг вавилонаца из Европске комисије, после последњег у низу мистериозних, демократских, цесидовских избора у Србији, спојили су се српски глобалисти и интернационалисти. Ко се променио?
Социјалисти или демократе?
Да ли је потребно да се неко од њих промени, да би обављали своје циљеве? Шта их то сада обједињава? По чему су се разликовали?
Само друго паковање...
Где год је за истину потребна храброст, ту нема Бога нити будућности. Књиге написане у време Тацита, Рудолфа Арчибалда Рајса, Радоја Домановића и Владимира Дворниковића само показују да Курту и Мурту нису измислили Срби, а да су они добри синоними за интернационалисте и глобалисте.
Кључна реченица о односу Запада према највећем балканском народу изговорена је 16. јануара 2001, у време када Срби више нису размишљали о опстанку у новом амбијенту, него о томе да заувек не нестану, будући да је српска повест постала запис о расрбљавању и губљењу територија, тековина и културе.
Рејмонд Кент, професор на Берклију, у поруци Веслију Кларку, ускликнуо је: „Браво! Србе сте гађали баш у гене“. Два дана касније, 18. јануара, Бил Клинтон је декретом укинуо део санкција против Савезне
Републике Југославије. Остале су „само“ санкције у надлежности америчког Конгреса и прикривене санкције Европске комисије. Многи разборити људи обрадовали су се истог дана и вести објављеној на Западу, да је разобличена превара о наводном масакру који су починили припадници Војске Југославије и МУП-а Србије над цивилним Албанцима у косовско-метохијском месту Рачак.
Доказано је да су Вилијем Вокер и мисија ОЕБС-а свесно игнорисали налазе финских патолога, снимке камермана „Асошијетед преса“ и сведочења новинара „Монда“ и „Фигароа“. Потврђено је, дакле, да српска полиција и војска нису масакрирали недужне Албанце, већ да су се обрачунали са терористима из паравојних јединица. (То су оне јединице које су добиле опрему и наоружање из Сједињених Држава, а које у свом извештају помиње Дик Марти, када тврди да је Хашим Тачи злочинац и криминалац).
Уосталом, „случај Рачак“ је до краја разобличен 5. јуна 2002. године када је командант тзв. Ослободилачке војске Косова, Шукри Буја, признао пред судијама у Хашком трибуналу да су у Рачку биле његове јединице 15. јануара 1999, што су порицали сви претходни сведоци. (Наравно, признање је стигло касно и остало узалудно, будући да је наведена „рачанска обмана“ у чијем сценарију је учествовао и лично Вилијем Вокер, уз оптужбе да грађани Србије подржавају Слободана Милошевића и да Војска и Полиција изазивају хуманитарну катастрофу на Космету, послужила као повод за бомбардовање и ракетирање грађана и тековина Савезне Републике Југославије).
Како су ретки у свету људи који јавно нападају и оптужују своје сународнике, српски наднационалисти (демократе, глобалисти) упали су у сопствену политичку замку (заправо „врзино коло“). Тако се стандардни антинационалисти, у овом случају антисрби, понашају парадоксално: суштински и архетипски - најсрпскије. Сви српски глобалисти желе да што пре постану српски одроди и изроди. То се понављало много пута, у процесу расрбљавања (латинизација, германизација, арбанизација, римокатолизација, исламизација, македонизација, црногоризација...).
Само „Срби“ могу да кажу: „Пустите ви туђе злочин(ц)е - гледајте своје“.
Јесте то христолико, светосавско понашање, али је необично што га захтевају глобалисти. Незнабошци, неомарксисти, титоисти, вавилонци, слуге „великог брата“. Зато зликовци из НАТО-а никада неће стићи пред лице правде, нити одговарати за убиство новинара у Радио-телевизији Србије.
Само Драгољуб Милановић зна како то изгледа када га обореног на под острашћено шутирају у главу демократе, НАТО навијачи, а у затвору га држе и чувају његови социјалисти. Прави Срби. За оне који не знају о коме је реч, он је најодговорнији што је НАТО бомбардовао Телевизију у којој је био најодговорније лице. Свима који слушају „хуманисте“ и „хуманитарце“ јасно је да потомцима Светог Саве у служби „светске елите“ поручују Србима: што пре се самооптужите и одсамокажњавајте.
Треба веровати да се историјски апсурди не догађају само на српским просторима. Стога је веома занимљиво какви су се преокрети догодили под утицајем наднационалних идеја Запада као идеологије освајања.
На пример, у Другом светском рату националистима су сматрани монархистички настројени четници, будући да су се борили за националну Југославију. Наспрам њих, у партизанима, били су национално неоптерећени комунисти - борили су се за интернационалну Југославију.
Почетком 21. века, наднационалисти су, заступајући интересе мегакапиталиста, помирили сукобљене стране из Другог светског рата. То би требало да значи да су помирили националисте и интернационалисте, односно четнике и партизане. Догодило се то на прослави 50-годишњице победе над фашизмом. Свечаности обележавања 50-годишњице победе над фашизмом одржане су 1995. године у Паризу, где је војној паради присуствовало 77 шефова држава и влада, а затим и у Москви. У Русији је тадашњи председник СРЈ Зоран Лилић, социјалиста, интернационалиста, левичар, добио почасно место на главној трибини - непосредно иза говорника. Будући да је СПС концепцијски чланица социјалистичке интернационале, логично је да су свог (Милошевићевог) човека уважили. Глобалисти окупљени у Москви (који су заправо демократе „демократског капитализма“) сасвим извесно нису почаствовали председника СРЈ протоколарном омашком. Ту се и крије интернационално лицемерје. Још једном су преко својих интернационалиста одрадили кључне операције против Срба. Прогласили су Слободана Милошевића да је окорели националиста. Учинили су то подло свом човеку, интернационалисти, атеисти, врбованим у САД од Агенције за националну безбедност, ради разбијања СФР Југославије. Та провидна подвала, једнако провидна као што су биле инсценације на Маркалама, у Рамбијеу, Сребреници и Рачку, омогућила је да се новом одлуком „светске елите“, протерају у Србију Срби из српских Крајина, само три месеца после помирења у Москви и да то никоме не засмета. Све интернационалне, глобалистичке власти правовремено су постављене.
Занимљиво је да се, због планова вавилонаца, после Другог светског рата у Срба све обрнуло. Потомци накадашњих четника (некадашњи националисти) у Црној Гори (који се сада изјашњавају као Црногорци) боре се за мондијализам (суштински интернационализам).
Потомци партизана - комунисти и социјалисти (бивши интернационалци) - боре се, више него икад, за националну (српску) Црну Гору. Да није тако раздор не би постојао. Били би сви у истом јату, или као национално привржени Срби, или интернационално, глобалистички одрођени Црногорци.
У Србији, националне странке које посећују гроб монархисте Драже Михајловића, попут Српског покрета обнове, постале су по много чему мондијалистички настројене.
Социјалисти су проистекли из Савеза комуниста. До најновијег споја са демократама били су изоловани од света, иако је реч о дојучерашњим комунистима, суштинским интернационалцима - глобалистима.
Створена заблуда о постојању израженог национализма на српским просторима, којег треба хитно затрти, је инструмент за обрачун са Србима као најсамосвеснијим народом на Балкану. Та заблуда је бесмислена и још већа када се зна да је Вук Драшковић, политички сладбеник Драже Михајловића, уз шиптарске вође најомиљенији гост америчке администрације и посебно амбасаде САД у Србији. Не треба заборавити да су последња два српска краља били масони, а то значи интернационалисти. Дакле генерал Дража Михајловић је опслуживао интернационалисте. Уосталом, колико су комунисти и социјалисти суштински интернационално опредељени показује чињеница да су се од почетка (пред Други светски рат) одрекли СПЦ и православља, у корист међународне сарадње и Трећег света.
Ипак, најуспешнији на међународној сцени су српски мондијалисти у невладиним организацијама, који (не)свесно примењују типично српске критеријуме самоодрицања, на већ трасираном путу ка коначном самоистребљењу и нестајању. Челници поменутих „непрофитних организација“ непрестано измишљају, стварају и режирају „шовинистичке фарсе“, у којима оптужују Србе за неофашизам, антисемитизам, антиамериканизам и антиглобализам. Самооптуживање и расрбљавање (п)остали су српски специјалитет.
Српски парадокс
Зар није занимљиво што је неко успео да „завади“ српске интернационалисте толико, да се у Србији и даље гаји концепт „две Србије“ (с једне стране националисти, а с друге - интернационалисти). Стога и да национално помирење, које је постигнуто у Скупштини Србије, није заживело, нити га ико помиње. Подвала, у којој страдају Срби (националисти), је у фингираној оптужби, коју су за време планираног разбијања Југославије новостворени глобалисти (преименовани интернационалисти) усмерили ка доследним интернационалистима.
Демократе, настале америчком одлуком да се у Југославију уведе капитализам и вишепартијски систем су јавно оптуживале Милошевићеве социјалисте (следбенике Јосипа Броза Тита, своје идеолошке истомишљенике) за ратна разарања Југославије.
Уосталом, познато је да је ЦИА, према писању „Вашингтон поста“, одабрала анационалног, или интернационалног, Слободана Милошевића за „кључну личност“ на Балкану. Јавност исто тако зна, да су Илуминати преко њега, у Дејтону, обезбедили да Србе на два дела дели реке Тара и Дрина. Човек који је после комунистичке аутократије увео у Србију „демократију“, вишепартијски систем, капитализам и грађанску државу, демократски је уклоњен са власти 2000. године, а затим и ликвидиран.
Демократе (интернационалисти) су предале Косово и Метохију НАТО-у под протекторат. Срби још нису схватили колико су важну улогу у цепању српског националног бића одиграле тзв. демократе. Можда ће схватити после 2011. године, када остану голи на ледини, или на голој ледини, без ичега, јер су продани „великом брату“.
Резултат глобализације српских простора кроз наметнуту транзицију је познат. Срби, прогнани са вековних огњишта, са уништеном инфраструктуром и условима за живот, обезнањени и опљачкани, остали су заслугом својих интернационалиста подељени, као и до сада, у два табора.
Некоме то у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори и даље одговара. Наравно, неспорно је да таква подела и раздор међу Србима одговара српским непријатељима, односно антинационалистима из вавилонско-језуитског, илуминатског лагера. Стога није чудно што такозвани српски парадокс допуњују, поткрепљују и гаје познати и признати мондијалисти изван граница Србије.
Тако је принц Леополд Бернард, први председник групе Билдерберг, мислећи о проблему са границама који је решаван ратом на просторима претходне Југославије, закључио: „Тешко је преваспитати људе који су подигнути на национализму да прихвате идеју о уступању дела суверенитета неком наднационалном телу...То је трагедија“. Тако мисле Борис Тадић и Мило ђукановић са својим следбеницима.
Изјава принца Бернарда наводи на закључак да су мондијалисти, не би ли разбили СФРЈ, СРЈ, СЦГ, а потом Србију, Републику Српску и Црну Гору, успели да социјалистичку, прокомунистичку, интернационалну, атеистичку, антисрпску власт, у време Слободана Милошевића, претворе у омражени режим и оптуже за национализам.
Демократска рашомонијада настављена је мондијалистичким оптужбама, да су интернационално настројени чланови ЈУЛ-а били и остали непоправљиви комунисти. У исто време један од најугледнијих глобалиста света Збигњев Бжежински у књизи Између два доба о марксизму је написао: „Марксизам је истовремено победа спољашњег, активног човека над унутрашњим, пасивним човеком, и победа разума над вером“. Да, то је сигурно победа над вером, а та победа се огледа и у екуменистичко-глобалистичком разбијању СПЦ које је на делу. Као да идеолог „новог светског поретка“ није схватао који су његови поборници. То се само чини. Посебан апсурд је чињеница да глобалисти и интернационалисти (демократе и социјалисти) говоре о вери, када је безбожност њихова заједничка одлика.
Српске власти, разапете између сопствених грађана и мамонизованих глобалиста, који су продрли на Балкан настојећи да регионализују свет, без доктрине одбране као критеријума за однос према рату и будућности, (за)лутале су, у периоду од 1989. до 2010. године, у новом илуминатском лавиринту. Замериле су се, при том, и сопственом народу и његовим вишедимензионим разбијачима. У страху од препознате, сатанизоване снаге надолазећих вавилонаца из Европске комисије, подилазе њиховим идејама и идејама њихових невидљивих ментора. Зато није чудно што се тако усрдно и искрено грле, љубе и милују Борис Тадић, Мило ђукановић, Милорад Додик, Ивица Дачић и Драган ђилас, коначно помирени истински истомишљеници, најављени у Директиви 20/1 Савета за националну безбедност САД, још давне 1948. године.
Интернационалисти и националисти
Када је реч о интернационалцима и националистима треба да буде свима јасно: интернационалистичко лицемерје и перфидије проистекле из њега, узрок су свих људских недаћа и страдања на планети Земљи. Све новије ратове изазвали су интернационалисти, а садашње изазивају и воде глобалисти. У два светска рата страдало је више од два милиона Срба, а српска деца у глобалистичком (болоњском) школском систему не уче о геноциду над Србима. Уосталом, националисти се не зову правим именом, јер су им име дали интернационалисти, у чијим рукама се налазе средства информисања. Националиста је, у ствари, народњак, родитељ, који има везе с народом (родом), а не нацијом. Нације су створили интернационалисти. Ниједан народњак не би изазвао рат, јер он чува своју децу, родбину, дедовину, отаџбину, тековине, предања, митове, веру, културу...Интернационалисти, осим ако нису залутали из незнања у ту скупину људи, већином су атеисти, који немају своје светиње, а туђе не поштују. Њихова једина тековина су крвави ратови у којима похлепни финансијери троше индоктриниране људе, ради освајања и отимачине свега што су народи дуго и мукотрпно стварали.
Нема коментара:
Постави коментар