Мирослав Лазански
Живимо ли ми то у време лажног цара Шћепана Малог? Може ли нам ЕУ због тог новог-старог феномена на овим просторима и у марту одгодити добијање статуса кандидата за ЕУ? Јер у Србији је један члан скупштинског одбора за просвету, по писању и предоченим документима једног нашег дневног листа, лажирао диплому. Још раније, са скупштинског сајта уклоњени су подаци о образовању посланика, јер је установљено да су неки доставили лажне дипломе. Последице? Је ли неко због лажних података заглавио у затвору? Колико знам, нико. У Немачкој је пре неколико месеци министар одбране морао да напусти своју функцију због сличног скандала и оспореног доктората, биће срећан ако не добије и кривичну пријаву, иако се сироти бивши министар више пута јавно и извинио.
Српске колеге тих који су лагали о школској спреми, различито реагују, једни кажу да посланик не мора да има високо образовање, а други ингениозно закључују: „Зашто би неко испаштао ако можда није имао новца да се школује”. Па сада треба ваљда да испаштамо сви ми због тога што дотични није имао новца да се школује. Па би сада да са позиције посланика у скупштини скупи ,,лову“, од наших пореза, ваљда да се накнадно школује. Али не, он неће да се накнадно школује, он хоће само своју ,,лову“ од наших платица, и зато нам потура лажну диплому. Овога није било ни после 1945. године. Чак и партизани, који су се скотрљали из шума и гора диљем наше миле отаџбине завршавали су накнадно неке вечерње школе и школице, курсеве и убрзане течајеве, у униформама у школским клупама и са пиштољима за опасачима, или без свега тога, али су ипак завршавали. Не сећам се ниједног случаја у скупштини оне бивше СФРЈ да је неки делегат-посланик лажирао диплому. А живели смо у диктатури, односно у недемократском и ненародном режиму. Сада, са лажним дипломама хоћемо у ЕУ.
Српско друштво данас као да не уме да афирмише праве вредности, да се афирмише без комплекса и претеривања, да једноставно буде оно што јесте. Дуго је испољавало неку врсту комплекса ниже вредности, фасцинирано социјалдемократским прогресизмом. У којем је можда све дозвољено? Па и лажне дипломе за јавне функције? Српском друштву недостаје здрави и критички конзерватизам који би утицао на равнотежу. Кад кажем конзерватизам не мислим на неко окамењено, политички ригидно становиште. Није реч ни о каквом контемплативном палеографу, а још мање о „поборнику минулог друштвеног поретка, идеја и институција”. Оно што нам треба јесте више праве демократије и више јавности у функционисању политичког живота. Не можете тек тако укидати сајт о образовању посланика, јер су неки дали лажне податке. И ником ништа. И онда и није чудно што свака наша институционална дебата, ако је има, брзо постаје техничка премештајући своје тежиште на политичку класу. Ми величамо култ напретка ради напретка, култ промена ради промена. Из страха да не бисмо испали реакционарни, да не „заостанемо за светом”, „да не бисмо опет били изоловани”, ми смо спремни да слепо следимо ток историје.
Је ли неко икада рекао да можемо да направимо избор, да нам је до одређених институција стало, а до неких да није, да се противимо одређеним реформама и да увек предлажемо више демократије? Размишља ли неко у овој земљи да оно што представља напредак за једне, други сматрају да има веома регресивне последице за друштво. Модерни конзервативац би рекао да је у систему економске транзиције модел друштвене заштите потребан, али да постоје злоупотребе. Он ће тај систем подржати, уз могућност веће контроле давања и услова под којим се помоћ радницима који су у транзицији остали без посла одобрава. Социјалисти ће можда рећи да је скандалозно условљавати помоћ коју је друштво дужно да пружи, док ће присталице неолибералног капитализма код нас вероватно рећи да је све то само још једно расипање.
На плану безбедности Србија је земља чудеса, имамо скоро слепу безбедносну политику. Свакодневно смо сведоци затварања и пуштања окривљених и невиних, заштићених и незаштићених сведока, као да се Хаг преселио у нашу судску праксу. Аксиом да је боље имати једног кривца на слободи него и једну невину особу у затвору као да није познат код нас. Да би се имала адекватна безбедносна политика неопходно је сачувати друштво. А друштво жели демократију која ће имати слуха за једноставну државну организацију која ће му бити на услузи, и јасан пројекат у којем ће се препознати. Без лажних диплома на важним местима. Мало конзерватизма не би шкодило
Живимо ли ми то у време лажног цара Шћепана Малог? Може ли нам ЕУ због тог новог-старог феномена на овим просторима и у марту одгодити добијање статуса кандидата за ЕУ? Јер у Србији је један члан скупштинског одбора за просвету, по писању и предоченим документима једног нашег дневног листа, лажирао диплому. Још раније, са скупштинског сајта уклоњени су подаци о образовању посланика, јер је установљено да су неки доставили лажне дипломе. Последице? Је ли неко због лажних података заглавио у затвору? Колико знам, нико. У Немачкој је пре неколико месеци министар одбране морао да напусти своју функцију због сличног скандала и оспореног доктората, биће срећан ако не добије и кривичну пријаву, иако се сироти бивши министар више пута јавно и извинио.
Српске колеге тих који су лагали о школској спреми, различито реагују, једни кажу да посланик не мора да има високо образовање, а други ингениозно закључују: „Зашто би неко испаштао ако можда није имао новца да се школује”. Па сада треба ваљда да испаштамо сви ми због тога што дотични није имао новца да се школује. Па би сада да са позиције посланика у скупштини скупи ,,лову“, од наших пореза, ваљда да се накнадно школује. Али не, он неће да се накнадно школује, он хоће само своју ,,лову“ од наших платица, и зато нам потура лажну диплому. Овога није било ни после 1945. године. Чак и партизани, који су се скотрљали из шума и гора диљем наше миле отаџбине завршавали су накнадно неке вечерње школе и школице, курсеве и убрзане течајеве, у униформама у школским клупама и са пиштољима за опасачима, или без свега тога, али су ипак завршавали. Не сећам се ниједног случаја у скупштини оне бивше СФРЈ да је неки делегат-посланик лажирао диплому. А живели смо у диктатури, односно у недемократском и ненародном режиму. Сада, са лажним дипломама хоћемо у ЕУ.
Српско друштво данас као да не уме да афирмише праве вредности, да се афирмише без комплекса и претеривања, да једноставно буде оно што јесте. Дуго је испољавало неку врсту комплекса ниже вредности, фасцинирано социјалдемократским прогресизмом. У којем је можда све дозвољено? Па и лажне дипломе за јавне функције? Српском друштву недостаје здрави и критички конзерватизам који би утицао на равнотежу. Кад кажем конзерватизам не мислим на неко окамењено, политички ригидно становиште. Није реч ни о каквом контемплативном палеографу, а још мање о „поборнику минулог друштвеног поретка, идеја и институција”. Оно што нам треба јесте више праве демократије и више јавности у функционисању политичког живота. Не можете тек тако укидати сајт о образовању посланика, јер су неки дали лажне податке. И ником ништа. И онда и није чудно што свака наша институционална дебата, ако је има, брзо постаје техничка премештајући своје тежиште на политичку класу. Ми величамо култ напретка ради напретка, култ промена ради промена. Из страха да не бисмо испали реакционарни, да не „заостанемо за светом”, „да не бисмо опет били изоловани”, ми смо спремни да слепо следимо ток историје.
Је ли неко икада рекао да можемо да направимо избор, да нам је до одређених институција стало, а до неких да није, да се противимо одређеним реформама и да увек предлажемо више демократије? Размишља ли неко у овој земљи да оно што представља напредак за једне, други сматрају да има веома регресивне последице за друштво. Модерни конзервативац би рекао да је у систему економске транзиције модел друштвене заштите потребан, али да постоје злоупотребе. Он ће тај систем подржати, уз могућност веће контроле давања и услова под којим се помоћ радницима који су у транзицији остали без посла одобрава. Социјалисти ће можда рећи да је скандалозно условљавати помоћ коју је друштво дужно да пружи, док ће присталице неолибералног капитализма код нас вероватно рећи да је све то само још једно расипање.
На плану безбедности Србија је земља чудеса, имамо скоро слепу безбедносну политику. Свакодневно смо сведоци затварања и пуштања окривљених и невиних, заштићених и незаштићених сведока, као да се Хаг преселио у нашу судску праксу. Аксиом да је боље имати једног кривца на слободи него и једну невину особу у затвору као да није познат код нас. Да би се имала адекватна безбедносна политика неопходно је сачувати друштво. А друштво жели демократију која ће имати слуха за једноставну државну организацију која ће му бити на услузи, и јасан пројекат у којем ће се препознати. Без лажних диплома на важним местима. Мало конзерватизма не би шкодило
Нема коментара:
Постави коментар