Дарко Ненадовић
О пореклу, припадности и вери...
Иритирајуће питање из дечјих дана проведених на селу.
Увек сам се питао зашто их то занима. Нисам схватао да ће на основу чињенице чији сам потомак најлакше упознати и најближе одредити мој карактер.
Време атеизма у ком живимо нас је отуђило од природе, удаљило од Бога, и лишило ове једноставне и сурово искрене филозофије живота. Оно што су наши стари самим рођењем знали данас је неопходно доказивати, и унапред себе осудити на ношење жига шовинисте, екстремисте и сл.
У времену у ком сваког дана можемо очекивати доношење закона о заштити људских права животиња, ова филозофија је јерес; она пркоси свеопштем тренду „толеранције“, који пропагирају они под чијим је окриљем човечанство у најнетолерантнијој фази у својој историји.
А шта је неопходно да знамо и шта је то што из те једноставне народне филозофије можемо да закључимо? Човек се не рађа као „tabula rasa “, већ је свако од нас само карика у ланцу, па су и оквири наших потенцијала сваке врсте ограничени делима наших предака. Не каже наш народ тек тако – не чини лоше јер ће ти деца испаштати. Ако поруку ове реченице окренемо схватамо да је потребно да чинимо добро да би наша деца убирала плодове наших подвига. Потребно је да схватимо да нам је прадеда, без обзира што га нисмо упознали, ближи и пречи од комшије, чак и пријатеља; и да је он утабао стазу којом ми данас пролазимо, али и да је наш задатак да ту стазу приближавамо Истини ради потомака који ће поћи за нама. Морамо још нешто знати, прадеду нећемо волети ако не волимо свог комшију, јер се невидљиво не може волети ако се не воли видљиво, тако ни Бога не можемо волети ако не волимо човека.
Ко не воли човека нема у себи ни љубав према Богу већ само погубну страст која води изобличењу личности. На другој страни стоји заблуда хуманизма који је сам себи сврха; јер таква, наводна, љубав према човеку неминовно води ка вери у Човека, односно његову несавршеност и грех. Хуманизам је, дакле, неопходно обожити да би постао сврсисходан и уздигао се до праве и несебичне љубави према човеку.
Ми смо и као народ дужни да радимо на ширењу Вере и Љубави, јер је наша судбина заједничка и нераскидива. Као што је свако од нас душом везан за Господа, тако смо и као народ везани за Њега, а чиме друго- до Косовом. Онима који би да то преокрену неким преокретом, преокрећу се дедови у гробовима, али они због тога много не хају. Браћо, веома је важно да их не мрзимо, презримо њихов грех, али се молимо за њих, да се са богоотпадничког пута врате под окриље Христа.
Господу је било потребно кратко време људске историје да би увидео у ком се правцу она развија и то, кроз одабране пророке који су својим подвижничким начином живота то заслужили, обелоданио човечанству. Апокалипса која је пред нама није никакав Божји хир већ производ људске злоупотребе слободне воље дате му од Господа и непрестаног умножавања греха из генерације у генерацију, која је још у време Светог Јована Богослова била јасно предвидива.
У контексту целе приче није потребно посебно објашњавати сулудост заблуде комунизма. Ако убирамо плодове живота својих предака, који су на крају крајева ради нас и живели и стварали, јесу ли сви заслужили да имају једнако? Одакле некоме идеја да је могуће целокупну прошлост избрисати и кренути испочетка? Може ли човек законом или било каквом врстом присиле створити рај на земљи?...
Одговори се сами намећу. Несавршени не може створити савршено.
Једино повратком богоугодном начину живота и поштовањем Божијих заповести могуће је створити рај на земљи у ком би сви живели једнако у Христу. Силом људских закона је то неоствариво, јер су они минорни и безначајни у односу на Божје. Бог је у свакоме од нас и служећи Богу, низањем хришћанских подвига, служимо себи узвишавајући се до Богочовека. Највећа заблуда комунизма је да живот почиње тек скидањем окова религије и традиционалних вредности, чиме смо упали у замку лукавог и почели да се клањамо смрти, која суштински представља идола комунизма. Комунизам се, између осталог, може дефинисати и као вера у смрт у којој процес умирања траје неколико деценија. Човек оболео од неизлечиве болести, који лежи на самртној постељи, умире - зар не? А да ли живи? Да, он и даље живи. Зашто се бојимо да то признамо и за себе? Да ли ми сматрамо да не умиремо само зато што је час смрти ближи оном болеснику него нама? Свако од нас је сваким часом све ближи смрти, тако да сви истовремено и живимо и умиремо. Како то? Тело наше стари и умире, а душа се сваким даном обнавља – како нас учи Апостол Павле. Христ каже- ја сам Пут, Истина и Живот! - и ми ћемо верујући у Њега и чинећи добра дела којима нас је учио, служити Истини и сигурним Путем стићи у Живот.
На другој страни комунисти, немајући јасну диференцију добра и зла, несвесно одбацују добро и прихватају зло, сматрајући да је задатак човеков да га ограничи, погибељно представљајући то као врхунац добра. Ограничавање зла је основна функција свих левичарских и невладиних организација које се просто такмиче у доказивању своје љубави и бриге за човека, не схватајући да само наносе штету човеку чињеницом да је врхунац њиховог доброчинства борба за што безболније умирање, по могућству Белу смрт - да све изгледа лепршаво и шарено без обзира што умиремо.
Наш је задатак и обавеза да одбацимо зло, и све заблуде атеизма, да свим срцем љубимо Господа нашег Христа који је својом жртвом искупио све наше грехе, и да служећи му, радимо на припремању себе за Царство Небеско, вечну Истину и Љубав.
О пореклу, припадности и вери...
Иритирајуће питање из дечјих дана проведених на селу.
Увек сам се питао зашто их то занима. Нисам схватао да ће на основу чињенице чији сам потомак најлакше упознати и најближе одредити мој карактер.
Време атеизма у ком живимо нас је отуђило од природе, удаљило од Бога, и лишило ове једноставне и сурово искрене филозофије живота. Оно што су наши стари самим рођењем знали данас је неопходно доказивати, и унапред себе осудити на ношење жига шовинисте, екстремисте и сл.
У времену у ком сваког дана можемо очекивати доношење закона о заштити људских права животиња, ова филозофија је јерес; она пркоси свеопштем тренду „толеранције“, који пропагирају они под чијим је окриљем човечанство у најнетолерантнијој фази у својој историји.
А шта је неопходно да знамо и шта је то што из те једноставне народне филозофије можемо да закључимо? Човек се не рађа као „tabula rasa “, већ је свако од нас само карика у ланцу, па су и оквири наших потенцијала сваке врсте ограничени делима наших предака. Не каже наш народ тек тако – не чини лоше јер ће ти деца испаштати. Ако поруку ове реченице окренемо схватамо да је потребно да чинимо добро да би наша деца убирала плодове наших подвига. Потребно је да схватимо да нам је прадеда, без обзира што га нисмо упознали, ближи и пречи од комшије, чак и пријатеља; и да је он утабао стазу којом ми данас пролазимо, али и да је наш задатак да ту стазу приближавамо Истини ради потомака који ће поћи за нама. Морамо још нешто знати, прадеду нећемо волети ако не волимо свог комшију, јер се невидљиво не може волети ако се не воли видљиво, тако ни Бога не можемо волети ако не волимо човека.
Ко не воли човека нема у себи ни љубав према Богу већ само погубну страст која води изобличењу личности. На другој страни стоји заблуда хуманизма који је сам себи сврха; јер таква, наводна, љубав према човеку неминовно води ка вери у Човека, односно његову несавршеност и грех. Хуманизам је, дакле, неопходно обожити да би постао сврсисходан и уздигао се до праве и несебичне љубави према човеку.
Ми смо и као народ дужни да радимо на ширењу Вере и Љубави, јер је наша судбина заједничка и нераскидива. Као што је свако од нас душом везан за Господа, тако смо и као народ везани за Њега, а чиме друго- до Косовом. Онима који би да то преокрену неким преокретом, преокрећу се дедови у гробовима, али они због тога много не хају. Браћо, веома је важно да их не мрзимо, презримо њихов грех, али се молимо за њих, да се са богоотпадничког пута врате под окриље Христа.
Господу је било потребно кратко време људске историје да би увидео у ком се правцу она развија и то, кроз одабране пророке који су својим подвижничким начином живота то заслужили, обелоданио човечанству. Апокалипса која је пред нама није никакав Божји хир већ производ људске злоупотребе слободне воље дате му од Господа и непрестаног умножавања греха из генерације у генерацију, која је још у време Светог Јована Богослова била јасно предвидива.
У контексту целе приче није потребно посебно објашњавати сулудост заблуде комунизма. Ако убирамо плодове живота својих предака, који су на крају крајева ради нас и живели и стварали, јесу ли сви заслужили да имају једнако? Одакле некоме идеја да је могуће целокупну прошлост избрисати и кренути испочетка? Може ли човек законом или било каквом врстом присиле створити рај на земљи?...
Одговори се сами намећу. Несавршени не може створити савршено.
Једино повратком богоугодном начину живота и поштовањем Божијих заповести могуће је створити рај на земљи у ком би сви живели једнако у Христу. Силом људских закона је то неоствариво, јер су они минорни и безначајни у односу на Божје. Бог је у свакоме од нас и служећи Богу, низањем хришћанских подвига, служимо себи узвишавајући се до Богочовека. Највећа заблуда комунизма је да живот почиње тек скидањем окова религије и традиционалних вредности, чиме смо упали у замку лукавог и почели да се клањамо смрти, која суштински представља идола комунизма. Комунизам се, између осталог, може дефинисати и као вера у смрт у којој процес умирања траје неколико деценија. Човек оболео од неизлечиве болести, који лежи на самртној постељи, умире - зар не? А да ли живи? Да, он и даље живи. Зашто се бојимо да то признамо и за себе? Да ли ми сматрамо да не умиремо само зато што је час смрти ближи оном болеснику него нама? Свако од нас је сваким часом све ближи смрти, тако да сви истовремено и живимо и умиремо. Како то? Тело наше стари и умире, а душа се сваким даном обнавља – како нас учи Апостол Павле. Христ каже- ја сам Пут, Истина и Живот! - и ми ћемо верујући у Њега и чинећи добра дела којима нас је учио, служити Истини и сигурним Путем стићи у Живот.
На другој страни комунисти, немајући јасну диференцију добра и зла, несвесно одбацују добро и прихватају зло, сматрајући да је задатак човеков да га ограничи, погибељно представљајући то као врхунац добра. Ограничавање зла је основна функција свих левичарских и невладиних организација које се просто такмиче у доказивању своје љубави и бриге за човека, не схватајући да само наносе штету човеку чињеницом да је врхунац њиховог доброчинства борба за што безболније умирање, по могућству Белу смрт - да све изгледа лепршаво и шарено без обзира што умиремо.
Наш је задатак и обавеза да одбацимо зло, и све заблуде атеизма, да свим срцем љубимо Господа нашег Христа који је својом жртвом искупио све наше грехе, и да служећи му, радимо на припремању себе за Царство Небеско, вечну Истину и Љубав.
Нема коментара:
Постави коментар