Пише: Душан Нонковић
Европска Унија личи сваким даном све више на изум перпетумобила који, како се то зна, никад прорадити неће, нити може због необоривих закона физике. Јесте да ЕУ није физика па одкуда онда упоредбе са перпетумобилом којег оповргавају физикални закони до те мере да је перпетумобиле једини предмет за којег је светски уред за патентирање донео одлуку да се не може патентирати због нереалности која стоји иза тог и таквог изума. Ето баш ту је неизбежива подударност. Па и јесте ЕУ нека врста конструкта, вештачка конструкција састављена на бази унутрашњих механизама разноразних држава који не могу функционисати што не би представљало проблем да се не ради о принципијелним механизмима који јој дају изглед једне хомогене целине. Али због неуједначености, несинхрозинованости унутрашљих механизама попут полуга и точкића па ма како их комбиновали, није у стању опстати попут перпетумабила.
На крају би само још напоменуо да је Италија шездесетих година прошлог века нудила Југославији да унајми Војводину на сто година са којом би прехрањивала шездесетпет милиона Италијана и двадесетпет милиона Југословена. Данашња проевропски орјентисана Влада није у стању, са истом том Војводином и богатом Шумадијом да прехрани ни само седам милиона држављана Србије. При том је Србија најбогатија држава у ЕУ рачунајући ресурсе по глави својег становника па заслужује да јој становништво и живи највишим стандардом у ЕУ. Ко поседује толико богатство мора га знати и бранити иначе ће бити покраден и изваран, а ако није у могућности сам да се одбрани мора онда да се обрати пријатељу и уђе у савез по договореном уговору!
Европска Унија личи сваким даном све више на изум перпетумобила који, како се то зна, никад прорадити неће, нити може због необоривих закона физике. Јесте да ЕУ није физика па одкуда онда упоредбе са перпетумобилом којег оповргавају физикални закони до те мере да је перпетумобиле једини предмет за којег је светски уред за патентирање донео одлуку да се не може патентирати због нереалности која стоји иза тог и таквог изума. Ето баш ту је неизбежива подударност. Па и јесте ЕУ нека врста конструкта, вештачка конструкција састављена на бази унутрашњих механизама разноразних држава који не могу функционисати што не би представљало проблем да се не ради о принципијелним механизмима који јој дају изглед једне хомогене целине. Али због неуједначености, несинхрозинованости унутрашљих механизама попут полуга и точкића па ма како их комбиновали, није у стању опстати попут перпетумабила.
Тај Конструкт ЕУ је продукт преамбиционисаних, делом корумптивних, политичара са једне, и светског капитала који се налази у неколицини руку чији је првенствени циљ лични профит по сваку цену и владавина светом из сенке, са друге стране. Ти унутрашњи механизми који воде у распад Европе су основни принципи на којем базира целокупна идеологија и привреда Европе а он гласи: Све решава слободно тржиште, понуда и потражња. Одговор на сваку бољку је опстанак на тржишту, само оно што одреди понуда и потражња, што опет зависи од квалитета и цене понуђене робе. То опет значи да је конкуренција неприкосновени фактор који гарантује опстанак способнијег и јачег али и пропаст слабијег.
То на први поглед изгледа нормално па и пожељно. Ко би имао нешто против да опстане оно што је најздравије и најјаче и најспособније уз то још и најјефтиније. Али кад се погледају резултати тих механизама онда се може закључити да јачи ствара своју добит на основу слабијега, да опстаје на рачун слабијег, а слабији да пропада због супериорности јачега, способнијег, продорнијег и конкурентнијег. Јаче фирме опстају а слабије се гасе са последицом да им радници остају без посла на терет оних који раде а то не може ићи у недоглед. И то би било нормално кад би онај јачи, тај остварени суфицит зараде на својој роби, ту добит, уложио у модернизацију слабијег како би успосатавио равнотежу профита и уравнотеженост расподеле посла на сва рамена подједнако да би сви имали посао и приход, односно куповну моћ како би слабији и даље запошљавао свој свет, односно слабије државе располагале својом куповном моћи уместо банкротства.
Али то није у интересу јачега, напротив, принципи понуде и потражње, слободног тржишта налажу му да угуши слабијег и да се реши једног конкурента са којим дели муштерије односно купце па да преузме и прошири подручје за понуду својих производа. Ех сад ни то не би било спорно да ту нису у питању државе чланице Европске Уније које губе као слабије ту битку са јачим са последицом беспослице својих грађана. Ето ту почиње распад ЕУ где јачи, као на пример Немачка индустрија, својим квалитетним продуктима гуши производњу слабијих држава. Поред тога да иронија буде већа захтева од влада тих држава да шпарају у свим државним трошковима путем смањивања плата у јавном сектору, уз то долазе и незапослени у привреди, односно производњи неконкурентних производа, што опет води ка губљењу куповне моћи таквих земаља попут Грчке, а што опет има директан утицај на производњу и запосленост у Немачкој. И тако и у Немачкој долази до незапослености и социјалне угрожености. Ето ту смо сад дошли до ефекта којег на крају доживљава изумитељ, односно конструктор перпетумобила односне овакве Европе.
Пошто је Немачка привреда највећи извозник на тржиште држава ЕУ има и највећи интерес да се са новцем свих држава подпомогне већ тако рећи банкротирана држава, јер тај новац скупљен од свих држава стиже преко Немачке конкурентне и квалитетне робе у немачке џепове. Последица тога је да још више држава губе на куповној моћи тако да се и поред квалитетне робе та роба не купује што би водило до незапослености у Немачкој. Да би се та ситуација избегла врши се притисак на земље ниских сатница, попут Србије Румуније, Бугарске итд ,да раде за још ситније паре како би појефтинили својим ниским платама ту њихову робу коју би те земље делимично производили. Зараду би убирао власник тих производа, у овом примеру Немачка.
Кинербетика Грчког друштва је доспела до Италије, Шпаније, Португалије па већ додирује и саму Фрацуску што значи да у тим земљама попут Грчке морају да се гасе радна места како у привреди тако и у бирократији, те и у самом државном апарату умањујући упола плате, а и брисањем чиновничких радних места. И то не би било толико страшно кад не би водило губљењу куповне моћи како држављана појединаца тако и државе. На крају те спирале најбоље би прошла Немачка јер би са тим оствареним профитом имала најспособније институте и најкреативније мозгове које је покуповала како из тих земаља тако и широм света. Тако опремљена Немачка, захваљујући ефекту „перпетумобиле“ и заради, односно профиту на рачун сиромашнијих држава које су већ и на самом старту биле сиромашније, на крају би била најконкурентнија држава која би својом квалитетном робом и продуктима можда успела на другим подручјима света, Азије, Кине итд да осстане у конкуренцији где би понуда и потражња одлучивале о заради и опстанку државе.
Кинербетика Грчког друштва је доспела до Италије, Шпаније, Португалије па већ додирује и саму Фрацуску што значи да у тим земљама попут Грчке морају да се гасе радна места како у привреди тако и у бирократији, те и у самом државном апарату умањујући упола плате, а и брисањем чиновничких радних места. И то не би било толико страшно кад не би водило губљењу куповне моћи како држављана појединаца тако и државе. На крају те спирале најбоље би прошла Немачка јер би са тим оствареним профитом имала најспособније институте и најкреативније мозгове које је покуповала како из тих земаља тако и широм света. Тако опремљена Немачка, захваљујући ефекту „перпетумобиле“ и заради, односно профиту на рачун сиромашнијих држава које су већ и на самом старту биле сиромашније, на крају би била најконкурентнија држава која би својом квалитетном робом и продуктима можда успела на другим подручјима света, Азије, Кине итд да осстане у конкуренцији где би понуда и потражња одлучивале о заради и опстанку државе.
Србија нема те могућности да се равноправно одржи у тој конкуренцији, у том колу званом ЕУ и могла би да служи само као земља јефтине радне снаге без својих иноватора светске класе које су већ покуповали моћници овога света. Та ситуација би остала на вечна времена јер Србија у ЕУ не би била суверена држава односно господар у својој кући! Неуласком Себије у ЕУ располагала би Србија својим ресурсима, прије свега пољопривредним производима са којима би и те како могла конкурисати на светском тржишту хране која је из године у године све траженија и скупоценија. Уколико уђе Србија у ЕУ, неће бити власник ни тих производа јер ће их морати давати као кредитима задужена земља у безцење.
Нема коментара:
Постави коментар