понедељак, 6. фебруар 2012.

Синиша Ковачевић: Европа је гробница за мале народе

Извор: Печат


„Знате ли где су данас организатори некадашњих штафетних конака и слетова? Па дабоме, у врху власти. И данас они воле Европу више од  нас!? Готово као што су волели Броза. До избезумљења, до оргазма…Што се мене тиче, мени Европа без Косова и не треба. А то ће бити коначан услов, живи били, па видели. Ако Србија може без Косова, може и без мене…“
Ове речи недавно је изговорио Синиша Ковачевић, славни драмски писац, универзитетски професор и члан Председништва демократске странке Србије, наш саговорник у овом броју. Наводимо их као својеврсну и актуелну илустрацију његове неувијене и бескомпромисне, а деценијски  у јавном животу присутне критичке речи. Како је говор „без длаке на језику“ – о питањима не само из стваралачког и уметничког, већ подједнако и из друштвеног, идеолошкополитичког  и историјског дискурса, неодвојив део  ангажмана овог интелектуалца од полемичког нерва, наша питања нису заобишла не само многе подразумевајуће и актуелне, него,  понекад,  и тзв. „непријатне теме“!  


Својевремено сте изјавили да је, теоријски посматрано, демократија јако лош политички систем. Чини нам се, међутим, да у пракси у Србији начела демократије никада у потпуности нису ни остварена. Поготово у последње четири године, када је, најпре, непосредно после избора поништена воља бирача, да би, током времена, и сам Парламент престао да буде место где се доносе политичке одлуке. Како би дефинисали наш политички систем?

Изјавио сам да је демократија најмање лош  друштвенополитички систем и да човечанство, трагајући  за адекватним одговором, уморно од експеримената одустаје, нажалост, од даљег тражења. Мислим и данас да је  најбоље резултате показао, како у малим срединама, тако и на империјалном плану, просвећени апсолутизам. Али он има један непремостив хендикеп. Наследан је. Позваћу се сада на сремачку пословицу да хуља роди човека, а човек хуљу и  на готово неопозиву чињеницу да откад је историје,оца са префиксом Велики наслеђује потомак са префиксом Мали или неким још горим. Можда је  пут  ка доброј друштвеноорганизационој основи у просвећеном апсолутизму изборног типа. У сваком случају, демократија пада већ на чињеници да пет шоферских полегуша надгласавају четири факултетски образоване калуђерице или на податку да  глас стогодишњака вреди једнако као и глас некога ко је јуче угасио осамнаест свећица на рођенданској торти. Онај први  не одлучује ни о квалитету властите сахране, други одлучује о квалитету сопствене будућности. О другим могућностима злоупотребе у демократијама, укључујући  ту и оне са дугом традицијом, најбоље говоре скандали којима смо сведочили као модерно друштво. Могућности злоупотреба драстично се мултиплификују појавом савремених медија, попут телевизије или Интернета, који су готово по правилу у рукама  оних чији етички потенцијал није одговарајући. Тамо где је јавно мњење  у рукама медијских магната,који се њиме играју као вешти пекари са тестом,месећи га и обликујући онако како њима  или некоме изнад њих одговара, демократија  више не станује. Ипак,у овом тренутку, цивилизација не познаје, нажалост,бољи друштвенополитички модел.
Ви сада замислите колико је демократија код нас аутентична, а да, при том, српска политичка пракса никада још није успела да оствари ни основна демократска начела. Замислите демократију у којој ви неколико минута после завршених избора, у којима вам је главни предизборни постулат био забрана клања стоке и прелазак на вегетаријанску исхрану, на главном градском тргу  кољете волину  и натичете га на ражањ,поништавајући тако у потпуности вољу  бирача који су гласали за вас, бирача вегетаријанаца, негирајући тако  саму сврху постојања Парламента…Тако се на концу само поставља питање времена када ће Парламент  да престане да буде место доношења валидних  или правно и демократски ваљаних одлука. Дакле,тренутно смо у систему у којем месари доносе одлуке о судбини вегетаријанаца,  а далтонисти одлучују ко ће да буде примљен на сликарство.  

Члан сте партије која је најпре афирмисала европске вредности, да би данас постала уочљиво прожета евроскептицизмом.  На то је свакако утицао став већине чланица Европске уније према Косову и Метохији. Но, поред тога, актуелна дешавања у самој ЕУ, поготово после економске кризе и смене европских лидера, сведоче да су у европским државама грађанске слободе ограничене, да је суверенитет предат финансијским олигархијама, територијални интегритет НАТО снагама, а природни ресурси мегакомпанијама. Зашто би за Србију било добро да уопште икада ( независно од статуса КиМ) постане део таквог система вредности?

Демократска Странка Србије је и даље странка која промовише европске вредности ако под њима подразумевате индивидуалне слободе, демократска начела, однос према најнезаштићенијим слојевима друштва, радне и хигијенске навике, синдикално организовање и аутентичну снагу тих истих синдиката у заштити радничких права, светост  својине, стваралачку слободу, однос према мањинама,однос према вери…
Многи од нас живели су или живе на Западу,тамо су студирали или  подучавали,наша је евроскепса везана за приступање једном парадржавном мегасистему,толико сличном некадашњој Коминтерни, само је центар сада у Бриселу, а не у Москви, али је он једнако бирократизован, једнако централизован, једнако пренормиран, једнако тром и гломазан, једнако искључив и једнако осветољубив. Чак је и новоговор врло сличан, иза форме такозване „политичке коректности“ крију се све мање сакривени системи опструкције слободе мишљења и говора, а у новојезику се појављују рогобатине попут драматуршкиње или педагошкиње. Укидају се и сада као некада, госпођице, само се не уводе другарице и другови и не укида Бог, све друго је готово идентично. Укључујући и исте људе и њихове биолошке или политичке продужетке. Нека им Бог да здравља, њима и њиховом истанчаном смислу за власт. Оно што нам је очеве слало на Голи оток, а дедовима чупало бркове, утерујући их у комунизам, сада нас несмањеним ентузијазмом  на исти начин гони у европско благостање, показујући исту мржњу према неистомишљеницима као и онда када су нас терали на слетове, клањали се бронзаном  фалусу  којем су тепали штафета и клицали Белој љубичици…Дабоме и Плавој, показујући и данас исту спремност за коначни обрачун са неистомишљеницима.
ДСС не жели у такву Европу, не жели међу оне који вам отимају део  територије, који са разлогом сматрате олтаром државе и нације, не жели у брод који тоне, неће да буде попут оних  који су куповали  карту за Титаник  када је већ увелико  био насељен рибама…Не постоји мултинационална и мултиконфесионална империја  која се није распала  у крви и пепелу,од Вавилона до Совјетског Савеза. ДСС не жели међу оне који прво подигну авионе да бомбардују суверене земље, а онда смишљају више или мање уверљиве разлоге, не жели међу оне који мртве лидере суверених земаља, ма какви они били, излажу голе у расхладним витринама провинцијских самопослуга, неће међу оне који уринирају по мртвим телима својих противника…Напокон, нећемо ни међу оне који суспендују демократију, проглашавајући са комитетском супериорношћу нове премијере које нико осим њих није бирао, предајући  тако, заувек, глобалистичкој пошасти себе, своју децу  и унуке…
У неопозиво и вечито власништво, за тепсију рибе или просјачку сузу, финансијској олигархији и наднационалним мегалокомпанијама поклањају  се властито небо, воде и обрадиве површине, продајући тако у бесцење властити суверенитет и идентитет. Никада у историји,осим за време Хитлера и можда у време Наполеоновог експанзионизма, Европа није била у таквој моралној  кризи, суочена са таквом кризом критеријума и на таквој  историјској странпутици. Моје је мишљење, издвајам га као лични став, да Србија не треба да уђе у Европу чак и када би Брисел сутра рекао – Косово је српско и само српско. Европа је гробница за мале народе, за њихове културе и економије, додуше комфорна гробница, али ипак гробница. Немојте ми рећи да са правом једнаког одлучивања  наступају једна Немачка и једна Словенија или једна Француска и Летонија. Не верујете ли ваљда у ту политичку перверзију. И наградно питање за крај овог дугог одговора: Шта остаје од Европе када из ње одстраните Велику Британију и Француску?Ви то зовите како хоћете, ја то зовем „Четврти Рајх“.  

Демократска странка Србије је једна од ретких политичких снага која окупља интелектуалце који су спознали не само политички, него и историјски и културолошки значај Косова и Метохије за Србију. Да ли је косовски завет један од темеља без којег је незамислив српски национални идентитет?

Апсолутно. ДСС окупља не само интелектуалце него и све оне који су косовски завет уградили у своје име и презиме. Овде се не ради само о територији, о лигниту  и термоелектранама или о горком укусу  политичког  или војног пораза. Овде се ради о исконској неправди  у којој вас, поред тога што сте жртва,терају да на себе узмете и изглед кривца. Ради се о томе да су Косово и Метохија прапростор нашег настанка,доказ да нисмо самоникли као коров на купусишту, да смо потомци оних који су  Грачаницу и Дечане забадали у властите кости, да би  њихови потомци  могли да крстове тих истих цркава споје са звездама. Косово је место рођења наших најлепших лирских и епских песама, нашег језика, државе и вере, готово сви ми смо рођени  тамо. Осим неких чланова, неких невладиних организација и неколико несрећника који имају намеру да буду старији од својих прадедова и млађи од своје унучади. За њих  Симонида није икона него зидни тапет купљен у „Меркатору“.
Да ли би се, после свих негативних искустава, могло рећи да косовско питање никако не може бити демократско питање и да је узалудно очекивати да ће бити могући било какви преговори између Срба и Албанаца? Разумемо ли ми оно што је спознао, рецимо, Иво Андрић, када је, тумачећи Његоша као трагичног јунака косовске мисли, изрекао суд да је Косово „страшна лозинка“, али да без „самоубилачког апсурда“, односно „позитивног нихилизма“ не би било могуће замислити (ниједну) нашу борбу за ослобођење?

Трајно решење овог спора могуће је искључиво и само договором двају народа, али без ичијег посредовања, ни руског, ни европског, ни америчког. Евроамеричка позиција је овде слична позицији пиромана који по правилу када  подметну пожар бивају најистакнутији у његовом гашењу, по цену  повреда и опекотина. Та позиција  Европе и Америке је неморална, схизофрена и потпуно користољубива. Да би до тог историјског договора и помирења дошло, потребно је  произвести нове елите, јер је ова српска некомпетентна,емоционално и историјски недорасла, док је албанска  опијена тријумфализмом,са свежим траговима  крви и креча на рукама и образима. Почетна позиција  за ове разговоре мора бити неопозивост чињенице да  је у државноправном смислу Косово и  Метохија српско и искључиво српско, али је оно и простор апсолутне завичајности  и потпуног припадања свим Албанцима који су ту рођени, и ту су се рађали и сахрањивали. Оно, свакако, не може бити ни Отаџбина, ни Завичај за убице и палиоце богомоља, силоватеље и узурпаторе туђе имовине. Тако би дошло до историјског споразума, али би  у том случају свакако морао бити срушен споменик Саксофонисти, као парадигми комплетне балканске и косовске несреће. Или би том вајарском ремек-делу  морала да буде придодата и фигура Монике Левински, наравно у клечећем положају. Споменици мајци Терези и Скендербегу остали би где јесу, јер они заиста јесу уграђени у идентитет албанског народа. Тако би се избегла будућа крволиптања, ослобађања и реослобађања, бели коњи са барјактарима, песници и осветници. Само тако!
Што се тиче вашег  позивања на феноменални Андрићев есеј о Његошу, без позитивног нихилизма немогуће је замислити било коју  идеју о правди, управо тај самоубилачки апсурд објашњава постојање Термопила, Галипоља, Мојковачке битке, Косовског боја или Кадињаче…Када би у систему  цивилизацијских вредности  функционисао само рационални апарат, свако зло, снажније од вашег добра било би вечито и неопозиво. Управо тај есеј  је и кључ за разумевање  косовског проблема, али било би „самоубилачки апсурдно“ очекивати од Ангеле Меркел да га прочита. При том не смете да заборавите  на чињеницу да је Његошев однос према Косовској митологеми однос песника и духовног лидера, али и лаичког вође. И све те три позиције су у својој суштини дубоко супротстављене једна другој. Није му било лако.

У претходном разговору за наш лист истакли сте како је Србији потребна владавина елите, неукаљане, едуковане, образоване, честите и поштене, која свест о одговорности носи као терет. Чини се да већи део света, што симболично наговештавају и протести покрета „99 одсто“, дели ваше мишљење.

Драго ми је што је тај став истрпео  пробу времена и што је претходио стварању  покрета „99 одсто“. Нажалост, код нас се ништа није променило. И даље нам је вапијуће потребна  неукаљана, едукована,морална и честита елита која ће са развијеном свешћу о историјској и етичкој одговорности да прихвати власт као служење народу и идеји, као терет обавеза и одговорности, као служење и кулук,  а  не као краћи  пут  до богатства, свакојаких привилегија и силиконски третираних полегуша. Ако је за утеху, ни стање у свету овог тренутка није ништа боље. Човечанство је у ћорсокаку глобализма који је само вербални супститут за неоколонијализам, неоимперијализам и  бандитски илити либерални капитализам. А то је предворје фашизма.  

Како, међутим, да се на челу Србије појави таква елита, када она углавном не учествује у страначком животу?(Истакнути појединци су наиме или изван политичких партија, или су потиснути на маргине политичког живота).

Не учествује, јер је на нашој политичкој сцени присутно јако много оних којима је политика ухљебље, једина професија и једини занат. Они су спремни да своје синекуре и синекурчине бране по сваку цену. Али они се, по сваку цену, морају и нападати. Слобода се најчешће осваја. Тада се највише и цени. И елита мора бити храбрија и политички заинтересованија. А са том и таквом елитом и са младошћу у српску политику ушао би и толико недостајући и толико потребни морал. Не можете очекивати од неког политиканта, коме је толико добро, да изађе из државног аутомобиле, државне службе, да остави теглу са државним пекмезом и каже: ево ти све ово, елитисто, укључујући и државни виски и секретарицу,ти си поштенији и бољи од мене. Па многи су од њих у политику ушли голотрби и гологузи, а сада су доларски милионери. Неке ствари у животу, ма колико да су ваше и ма  колико да вам  по логици ствари припадају, морају се и отети.
Да ли постоји српски државник у последњих пола века који би по „трагичком потенцијалу“ могао да се мери са Миланом Недићем, централним јунаком Ваше можда и најуспешније драме „Ђенерал Милан Недић“?

На срећу, не. Ствари увек морате да сагледате у реалном философско-историјском контексту. Недић прихвата колаборацију са окупатором, који убија сто за једног, у бедним остацима некадашње земље који се саморазарају грађанским ратом, који је опет често суровији него немачке одмазде, окружен презиром и неразумевањем чак и чланова властите породице,свестан свог трагичног краја ко год да победи…Он ту трагичку кривицу свесно прихвата, покушавајући да спасе што се спасти да, знајући  да такав посао није могуће обавити, а да се на себе не преузму нека свесна сагрешења. При том је човек на прагу старости, суочен и са ужасом приватне трагедије, губитком јединца сина,трудне снахе и трогодишње унучице, који гину у смедеревској експлозији, неколико дана пре него што ће Недић  да прихвати  место председника владе. Београд је пун избеглица, разрушен,Срби  у окружењу изложени свакодневним масакрима, по логорима или у шуми. Ужас, признаћете…Све то дешава се и историјски формулише без Недићевог индивидуалног учешћа…
Са друге стране, имате трагизам Слободана Милошевића у једно другачије време, које чини  се, он не разуме понајбоље, његову личну и породичну драму, историјске околности које великим делом, за разлику од Недића, и сам производи, сукоб са делом властитог народа, срамну предају Крајине, распад државе и породице,бомбардовање, међународне уцене и притиске, хапшење, предају Хагу  на Видовдан, суђење, крај…Како време више пролази, чини ми се да га све више жалим. Он чека свог писца, а богами и историчаре.  

Непостојање културне политике државних институција надоместила је у протеклих десетак година тзв. „НВО поетика“ која нас је натерала да се ослободимо националне културе као „политички некоректног баласта“, како би се, наводно,  уклопили у савремене културне тенденције Европе и света. Да ли култура може да опстане као наднационална творевина?

Којешта. Тако нешто могу да изјављују само неодговорне незналице. Свако је  уметничко дело рефлексија стварносног система вредности, апсолутно индивидуализовано и представља посебан, дакле појединачан поглед на свет. У том смислу оно је потпуно мађарско или потпуно српско, као што су Чеховљеве драме апсолутно руске, а Фордови филмови потпуно  амерички. Права уметност садржи у себи елементе менталитета,социјалне посебности, делове фолклора или политичког миљеа,настајући као такво у специфичним социоисторијским околностима, а као такво једино је тада и једино је ту  и могло да настане. Једино тако  постиже се универзална  општост, једино тај пут постоји када је уметност у питању. Од појединачног  ка општем. Таленат се при том подразумева. Само таква дела постају наднационална,општа, постају  културно добро целог универзума. Зато на основу  доброг уметничког дела боље разумете или лакше реконструишете  одређени простор и време, него уз помоћ новина,филмова или телевизијских записа. Дрвени тотем из Бурундија, Бетовенова симфонија,Борина Софка, свеједно. Не можете волети човечанство ако не волите своје дете. То је први корак. Комунизам је својом уметношћу покушао овим накарадним,обрнутим путем и нормално доживео потпуни фијаско,без обзира на ауторитет једног Жданова или Луначарског. У невладиним организацијама углавном седе особе чији интелектуални потенцијал није довољан да се препозна проблем, а камоли да се понуди неко решење. Са друге стране, по свом устројству и менталном склопу, то јесу  криптокомунистичке организације и људи. Отуда и то потпуно преузимање једног коминтерновског културног модела, којег од урушавања и самонегације нису спасла ни ремек-дела. Напротив,то су само били ретки изузеци који су потврђивали правило да аутентична уметност не трпи никакву догму. Ни стваралачку, ни верску, ни политичку, ни идеолошку. Али они то, нажалост, не разумеју. Из два разлога. Или нису у стању да схвате, или им  се не исплати.  

Будући да ДСС окупља велики број истакнутих стваралаца и културних прегалаца, да ли радите на стварању културног концепта који би спречио даљу разградњу српске културе, процеса који се одвија паралелно са раслојавањем српског језика?

Тај концепт је одавно готов, у програмским је документима странке,на страначком сајту, дакле објављен је, познат је и дело је значајног броја значајних људи. У сваком случају, ради се о средњоевропском културном моделу који промовише другачију културну политику од ове непостојеће и који  култури и уметности даје место које мора да има међу малим народима. У таквим ситуација утицај државе на културни модел нити је могуће избећи, нити га треба избегавати. Дакле, поновићу,не на културу, не на уметност, не на ствараоца и његово дело, говоримо о етатистичком утицају на културни модел малог народа. Парадоксално, значај културе обрнуто је пропорционалан величини народа. Мањи народ, већи значај за очување језика, традиције, идентитета… Он подразумева не само реформисање,  већ и превредновање естетског или идеолошког културног модела. Да бисмо схватили значај културе у афирмацији  једне државе или нације, довољно је подсетити да понекад култура више афирмише него неколико индустријских грана заједно. Ко данас зна ко је министар финансија у тренутку када Нушић пише „Госпођу  министарку“, ко је на аустријском двору када генијални Стерија пише „Кир Јању“ или  Моцарт компонује ингениозни „Реквијем“. Одговор је, апсолутно нико. Ars longa vita brevis.  

Репертоар београдских позоришта већ две пуне године указује на то како српска престоница поново постаје центар некакве „југословенске културе“. Анонимни хрватски писац Штикс добија чак предност у односу на Нушића, и то у години када се обележава његов јубилеј. Зашто, по вашем мишљењу, српска културна елита осећа потребу за поновним оживљавањем југословенског културног модела?

Ако под репертоаром једног позоришта подразумевате  јасно вођену интелектуалну и естетску мисао  којом ви  полемишете са својим временом, бранећи га или га нападајући, коментаришући насловима комада његове врлине и мане, хвалите га и кудите, дајући свој позоришни  коментар и печат економским, социјалним, политичким или моралним регулама једног времена, афирмишући при том уметничке потенцијале  свог позоришта, његове глумце и ауторе, тражећи актуелне комаде међу класичним писцима, али једнако тако и међу својим савременицима, афирмишући и стимулишући, опет, драмску школу властитог града или језика, играјући и добре стране комаде, тек да се не зачауримо и да се међусобно можемо упоређивати, ако тако, дакле, посматрате  позоришни репертоар, а једино тако можете, онда одговорно тврдим да НИЈЕДНО београдско позориште нема репертоар. Ниједно није у диспуту са временом, политиком, нормама, светом… Постоје позоришта  која имају наслове које играју, али то није репертоар као естетска или драматуршка категорија. То је пре принцип „како падне“, као са точеним пивом. Нешто јефтино, а да буде добро. И гледано. И да, обавезно, није тешко. Ми смо једини народ у Европи који нема свој театар националне драме, а при том имамо две одличне  драмске школе у престоници. Само у Београду живи и ствара  више драмских списатељица, даровитих жена, различитих поетика и генерација, него у целој Европи. Управо тако, у целој Европи. И ниједно позориште не посвети  бар једну сезону савременом српском драмском писцу. Није проблем што се игра Штикс, уметност је флуктуирајућа, то је једна од њених основних особина, један смо језик и један културни образац, није проблем што се „тамо“ недовољно играју  наши писци, моји студенти Ива Модли и Душан Спасојевић играни  су у Загребу и Ријеци, није проблем ни у томе што је у Београду, задњих година, одиграно више хрватских писаца  него у Загребу, проблем је што се овде не играју  српски писци у мери у којој је то потребно, уобичајено, стимулишуће и у мери у којој то својим квалитетом заслужују… Говорим дакако о савременим писцима, младим људима, чије су фиоке пуне одличних комада. Проблем је и што ми немамо позориште које игра само комаде  Бранислава Нушића, што немамо позориште српске  комедије, а имамо један изванредни вишевековни, непрекинути низ, формирану националну комедијску поетику, у том низу се један на другог наслањају Стерија, Трифковић, Нушић, Поповић, Лукић, Ковачевић, Ромчевић, што немамо развијену свест о властитој посебности… Зато се као последица и јавља један специфичан вид  историјског, политичког и уметничког мазохизма и самонегације, иманентан само нама. Готово да смо развили поступак самопонижавања. У њему барјактаре они који жале за Ровињем, али не и за Грачаницом. Кориговаћу, ако дозвољавате, ваше питање. Кажете српска  културна елита осећа потребу за оживљавањем  југословенског културног простора. Само  мањи део и недаровитији део  културне елите. Они којима је важније да гостују у Сарајеву или Пули, него у Сомбору или Нишу. Они даровити побеђују у Кану и Москви, гостују у Стокхолму и Лесковцу. Нажалост, ровињски фанови  сада су на челу институција. А што се тиче југословенског  културног простора, он је постојао  цео један век у форми државног устројства, још дуже као тежња и идеја, и немогуће га је укинути, као што га је немогуће и насилно оживети. Он ће да буде реанимиран кроз један природни процес, а да би се то догодило потребна је једнака воља и у Београду, и у Сарајеву, и у Загребу  и у Бањалуци. Gens una sumus. 

Зашто се, према Вашем виђењу, сада на сценама београдских позоришта инсистира на постављању пројеката преко којих се ми, наводно, „суочавамо са сопственом прошлошћу“, а заправо су то по правилу темати који додатно сатанизују српски народ, приказујући га као „главног кривца“ за распад некадашње земље? Таква пракса у земљама бивше СФРЈ не постоји. Да ли смо најпаметнији – или најглупљи – када то чинимо?

Суочено са  властитом прошлошћу друштво, самоанализирајући се уметничким средствима, долази до тако  преко потребне катарзе, која ће опет да спречи понављање таквих грешака  у будућности. Корекције су могуће у оној мери каква је и снага  медија који служи за преиспитивање. У том смислу, сигуран сам да се значај позоришта, у овом времену, прецењује. Српско друштво храбро се хватало у коштац, преиспитујући често, без временске дистанце властиту прошлост и садашњост, кроз романе, позоришне представе, филмове, телевизијске серије… Апсолвирани су тако Други светски рат, Голи оток, истеривање Бога, утеривање комунизма, најновији распад земље… Права уметничка дела остајала су да трају, потпуно естетски валидна и за данас и за будућност, памфлети рађени  од стране недаровитих политиканата завршавали су тамо где им је и место, без обзира на неке државне или фестивалске награде добијене од стране истих таквих подгузника. Дакле, да одговорим конкретно на ваше питање. Када то раде даровити људи попут Боре Пекића, Аце Поповића, Емира Кустурице, Живојина Павловића, Срђана Драгојевића и  када иза њих остају валидна  уметничка дела, као белези једног времена, онда смо у праву и онда смо паметни… Када то ради недаровита квазиуметничка боранија, која је до тих позиција дошла захваљујући махању  жуто-плавим заставицама на предизборним митинзима, онда јесмо најглупљи. А што се тиче криваца за распад  бивше земље, они главни, укључујући ту и извршиоце и инспираторе, немају београдске адресе. То колико је  Југославија вешто и паметно, благовремено и одлучно брањена, то је друго питање.  

Да ли домаћи позоришни редитељи уништавају савремену српску драму, али и српску класику, насилним редитељским „иновацијама“ које готово у потпуности мењају суштину комада – само зарад сензационализма или стваралачке немоћи? Да ли то скрнављење ауторских права ико спречава? Зашто се средствима из буџета града и државе финансира таква очигледна узурпација националног културног простора, неповратно тиме контаминираног лошим укусом и дилетантизмом?

Даровити је афирмишу, недаровити, недобронамерни или неспремни је, како ви кажете, скрнаве и обогаљују. Они то раде и са Шекспиром. А што се тиче финансирања од стране државе, финансира она много горе ствари од лоших позоришних представа. Имбецилни филмови, непотребне рекламне кампање, радна места за корејске и немачке компаније, неке невладине организације, на пример… И још штошта.  

Између осталог, ваше стваралаштво обележава и уметничка провокација („Свети Сава“). Да ли је у том кључу могуће посматрати онај део савремене српске уметности који упорно потенцира ново читање националне прошлости, на основу којег произлази да је порив за злочином историјска константа и доминанта српског народа?

Иза аутентичног уметничког дела, било којег, слике, позоришне представе, музичке композиције, не остаје досада и равнодушност. Пратеће појаве су катарза, узбуђење, радозналост, повишена  емоционалност, одушевљење, гануће… Можда  је заједнички именитељ  за ову врсту  новоуспостављене осећајности управо оно што ви називате провокацијом. У том случају тај појам се може везати за све моје позоришне драме, филмове или телевизијске серије. Што се тиче односа  према националној прошлости, њу, не само за Србе, него за Французе, Немце, Русе или Новозеланђане одређује светост  и неопозивост уметничких слобода. Licenntia poetica. И таленат и осећање за меру самог уметника. За  уметност вази само једно правило, а то је, постићи принцип уверљивости, пишући, сликајући, снимајући… дело из националне историје на НАЧИН НА КОЈИ СЕ ОНО МОГЛО ДОГОДИТИ, формирајући нови микрокосмос из индивидуалне визуре уметника. Историја као научна дисциплина има обавезу да о стварима говори онако  како су се оне заиста догодиле, елиминишући потпуно индивидуални поглед на свет научника. И то је та кључна разлика између  уметности и науке. Иначе бисмо  после  једног филма о Христу, Наполеону, Карађорђу или Хитлеру, били лишени потребе да икада више погледамо било који други. Или снимимо. Науци је укинуто право на импровизацију  и фалсификат, од уметности се управо то захтева. Уметничко дело  је уметност само онда, када поред  низа других параметара бива апсолутно етично и дубоко хумано. Ако у нечему проналазите потребу да целом једном народу припишете злочиначке пориве као историјску константу – то није уметност  него подлост или фашизам. Узгред, препоручујем вам да прочитате драму „Свети Сава“. И вашим читаоцима, свакако.  

Није Вам страно ни оштро критичко промишљање националног менталитета („Моје је да корим род“) и мана (колико и врлина) српског „народног бића“. Које су то карактерне, културолошке, цивилизацијске вредности својствене Србима тако идентитетски значајне да би морале апсолутно да се сачувају, бране и негују, а које, пак, да се мењају да би ова трагична историјска ситуација била превладана на пожељнији начин?

Критичност  према детету, пријатељу или отаџбини је  доказ љубави и повећане одговорности. Ако код детета приметите значајну слабовидост и разрокост, нећете га звати око соколово и правити се, због околине, да је све у реду, сакривајући његов недостатак, него ћете дете узети за руку, па код офтамолога. Онда на вежбе месецима, годинама ако треба, цео свој живот прилагодићете отклањању овог хендикепа, инвестирајући у то своје време, новац или властиту каријеру. Тако је и са народом  којем припадате. Љубав према њему је подразумевајућа,  посве ирационална, мада ће вам постмодерни  мондијалистички  кретени тврдити да је та љубав непотребна и погрешна, јер ви свој народ, забога, нисте бирали. Нисте бирали ни оца, ни мајку, сестре и браћу, децу такође… Све велике љубави су ирационалне, потребне и неопходне. Чак и она у којој  рацио може да суделује, говорим о љубави према партнеру, обично започиње без  разума,  а укључујемо га у то када је већ одавно касно. „Где ми је била памет?“ Ваша се одговорност  према  властитом начину увећава уколико  сте неко чији се глас више поштује и јаче чује. Зато  је Стеријина реченица „моје је да карам род“, толико значајна и драгоцена… Као што то  он  ради у „Родољупцима“, указујући на политичку  превртљивост, површност и одсуство аутентичног осећања припадности. Као што то ради Нушић у „Народном посланику“ или „Госпођи министарки“, као Молијер, као Толстој, као Ејбел Ферара… Неодговорно би било тврдити да Срби нису површни, да нису склони  брзом забораву и властитих страдалника и најстраснијих увреда, да нису политички острашћени и недоследни, склони корупцији, странчарењу и  узаврелим поделама сваке врсте, да не постоји ниједно свето место за  све Србе… Али било би још погрешније  и  неодговорније  говорити да нисмо народ са истанчаним смислом  за правично, гостољубиви и духовити, даровити за уметност и спортове, слободољубиви и отворени, лепи  и  емотивни, интелигентни, храбри, борбени и лаки на сузи и на опроштају. Уосталом, требало би прочитати  тестаментарно обраћање Арчибалда Рајса, једног сјајног човека и адоптираног и самопроглашеног  Србина. У његовој књижици „Чујте Срби“, пише баш све. 

У нашем јавном животу, на друштвеној, политичкој и културној сцени критичко мишљење и разложно критичко коментарисање и оспоравање било којег „ауторитета“, вредности, институције и правила усвојених у западној култури, у систему неолибералних и глобалистичких вредности, не само да су непожељни, већ су и практично непостојећи. Као да се у том „гушењу“ критичког мишљења циљано негује инфериорност. Необично је што се и против те очигледне доминирајуће јавне праксе, готово уопште не чују гласови бунта и отпора?

То је потпуно поновљени ауторитарни модел у којем нисте смели  критиковати папу, инквизицију, Стаљина, партију, Тита или друга из Комитета,  а сада  Ангелу, Јелка и Брисел… Потпуно идентичан. У Србији у томе предњаче они којима је Комунистички манифест још увек под јастуком, они који су са вишком вере и мањком интелигенције окренути  према црвеној петокраки и Истоку негирали властита презимена, свађајући се са очевима, а сада са још више вере и још мање интелигенције гледају ка Западу и жутој петокраки  завађени са властитом децом… Инфериорни  и снисходљиви до гађења. Од другарице до грађанке, очас. Критику Запада можете промаћи само на Западу. Бунт и отпор ће се појавити закономерно „у дан своје нужности“.     

Данас се у Европи као и у западном свету уопште све чешће најављује наводно изгледна и предстојећа „смена елита“. Може ли се таква тенденција и могућност уочити и у српском друштву?

Ако нешто подигне новац до нивоа религије, а интерес до апсолута, ако је то нешто огрезло у лажима и  бескрупулозности сваке врсте, у отимачинама и пљачкама, ако то суспендује демократију, као у Грчкој и Италији, онда не можете говорити о елитама него о олигархији или врхушки… А олигархије, углавном, завршавају на ђубришту или на гробљима. А како је Европа уморна од минарета, спиралних сијалица, тамнопутих суграђана, хомосексуалних бракова, агресивних полтрона и педофила, етничког криминала и програмираног воћа и поврћа, плашим се да ће нова елита бити превише десна и превише бела. Тако ће и она истог трена престати да буде елита и постати олигархија.  

Да ли Вам је блиска оцена  да су у деценијама краја двадесетог века и магистрални правци интелектуалног ангажмана и политичког активизма домаће мислеће елите често бивали надахнути погрешним, готово наивним представама и недостатним знањима о свету, о токовима развоја западне цивилизације, па чак и о идеолошким сукобима и противречјима Истока и Запада?

Апсолутно сте у праву. Додао бих само  да оно што ви зовете нашом елитом није препознавало ни основна  противречја  унутар самог Запада и  Истока. И  као што Милошевић није препознао на коју страну је пао Берлински зид, тако и ови данашњи  купују карту за крстарење Конкордијом  и куну се у капетана Спалета.  

Важност културне политике у једној  држави постаје посебна и неупоредива онда када је несносан притисак на државну политику, констатују теоретичари и аналитичари културе. За ту чињеницу, која у готово драматичном виду важи за Србију, наши властодршци уопште немају разумевања и слуха, што посредно наноси велике штете и култури и држави. Шта мислите због чега деценијама, а посебно у постпетооктобарској Србији, овде нема – не праве, већ заправо никакве културне политике?

Важност културе  и  културне политике обрнуто је пропорционална величини земље. Питање је историјског тренутка када ће се мала земља и народ наћи под политичким,  па чак и војним притисцима. Зато је важно да буџет Министарства културе  у  Србији  буде бар једнак Министарству војске. Косово и Метохију нису одбранили српски војници, али ће га одбранити Девич и Пећка, Дечани и Грачаница, Милан Ракић  и Симонида, Бећковић и „Ју група“, народна песма и  народна ношња. Поред тога што га успешно бране, они неопозиво доказују  присуство и трајање. На ваше питање зашто нема културне политике као јасно вођене интелектуалне и политичке мисли, заиста немам одговор. Али да је нема, у праву сте, нема је.  

Предвиђањем глобалног Армагедона застрашују нас и озбиљни мислиоци, као и испразни и логореични „таблоидизирани“ медији. Разуме се да та прича није без основа, али је јасно и да се она истовремено бесомучно и предумишљајно злоупотребљава. Мислите ли да се она у нашем народу и менталитету уопште „прима“?

Мислим да се  не прима. Неко ко је у једном веку, само, доживео династичку смену са краљеубиством, па  Балканске ратове, па Први светски рат са албанском голготом и  четворогодишњим избивањем из отаџбине, па формирање  Нове државе, па друго краљеубиство, па Други светски рат и Јасеновац, па Тита и Голи оток, па комунистички експеримент, па распад државе  у  крви и пепелу, бомбардовање и  комадање територије, не може се плашити митологемама, ни библијско-куранским, ни  таблоидним. Томе су склони они којима је основни проблем недостатак путера у фрижидеру или број лешника у чоколади. Ми Армагедон живимо већ вековима. Ипак смо ми „потомци оних што су голоруки устајали против царевина“.


Недавно је у интервјуу за наш лист, Џералд Селенте – један од водећих теоретичара и прогнозера трендова у политичко-економско-културолошком развоју западног, али и света уопште („савремени Нострадамус“, како га популарно зову), рекао дословно:
„Када људи буду спремни, појавиће се прави лидер. Али, људи би требало да буду спремни. Ово што се сада догађа ја називам ‘Варшавски гето синдром’. У Варшави у време нацистичке окупације хасидски рабин је рекао: Не опирите се, не пружајте отпор, не провоцирајте окупатора. Бог ће преовладати. Он ће вас заштити. Али, у суштини неопходно је пружити отпор и тек тада ће Бог помоћи.“

Када би се трагом овог његовог промишљања тумачила актуелна ситуација и „дух времена“ у савременој Србији, какви закључци би се могли донети? Јесмо ли ближе „правилу Варшавског синдрома“ или способности за бунт?

У овом тренутку, када је, нажалост, актуелан један бродолом у којем су страдали они који су сматрани најзаштићенијим слојем друштва, испричаћу вам причу о неким другим бродоломницима. У једном малом чунчићу  за спасавање бродоломници моле заштитника морепловаца да  им помогне… Помози Свети Никола, помози Светитељу, помози Свети Никола… Док Светац није загрмео са небеса. Помажем, али махните и ви мало веслима… Ниједан мудар човек, ниједан озбиљан политичар никада у Србији не може елиминисати могућност бунта, његову непредвидљивост  и потенцијал. Што се мене тиче, што ће бити јесенас, нека буде вечерас.


Нема коментара:

Постави коментар