Срђан Ного
Историјат и принципи Драгана Ђиласа и других медијских монополиста и тајкуна.
О Уједињеним медијским монополима Србије, који остварују екстрапрофит на јавном добру и цензуришу стварност у Србији, не говори само Извештај Савета за борбу против корупције који су Двери једине од политичких организација јавно обнародовале, већ и студија Слободана Антонића „Мрежа школских другара у политичкој елити Србије“ (Национални интерес, 3/2010). Тамо све сазнајемо о нашим „другарима“ на власти: Борис Тадић, ђак Прве београдске гимназије, Дорћолац, у Првој београдској упознао Небојшу Крстића, члана ВИС „Идоли“. Крстић га упознаје са ђаком Треће београдске, Срђаном Шапером, такође „Идолом“. Они постају нераздвојни другари, и од 1990. године су чланови Демократске странке. Извесно време Борис Тадић предаје психологију у Првој београдској, и тада му је ђак Вук Јеремић,унук Садете Поздерац, директорке Прве београдске, презимењакиње чувених муслиманских комуниста, Хакије и Хамдије Поздерца, који су владали Титовом Босном и Херцеговином, прогонећи све што је српско.
Како су се обогатили на рачун државе и народа
Крстић&Шапер се, бавећи се политиком и маркетингом, упознају са десет година млађим играчем ДС-а, Драганом Ђиласом, ђаком Земунске гимназије, једним од вођа студентских протеста 1992, званично чланом ДС-а од 2004. године. Ђилас и Шапер су свој основни капитал (а данас је огроман) стекли после доласка ДОС-а на власт, тако што су се бавили препродајом времена за ТВ рекламе на „медијском сервису европске Србије“: захваљујући својим политичким везама и познанствима, куповали су, за мале паре, време на РТС-у, и онда га продавали појединачним купцима, по много већим ценама, што је најкласичнији могући скандалозни пример монопола и остваривања екстрапрофита.
Ђилас је, кад је званично ушао у ДС 2004, од компаније „Ovation advertising d.o.o“, у којој је био власник 28,55% капитала зарадио само 6 195, 35 евра.Тада је Ђилас преузео послове од некад неприкосновеног Бебе Поповића (чувеног шефа Бироа за комуникације у Ђинђићево доба), чије су фирме „Огилви“ и „Спектра“ изгубиле примат зато што је Ђиласов другар, Борис Тадић, дошао на власт и постао председник америчког протектората маскираног именом „Србија“, са тенденцијом претварања у Београдски пашалук. Почев од 2004, кад су нам „школски другови“ зајашили на грбачу, приходи маркетиншких фирми Ђиласа, Шапера и Крстића расли су енормном брзином.
Компанија „Мултиком груп“, чији је Ђилас један од сувласника, забележила је повећање нето добити од 2005. до 2009. 800%, а пословног прихода 2300% (ово нема ни код Рокфелера, Ротшилда и Сороша заједно!). Ђиласова „Дајрект медија“, која је радила рекламне кампање за државне фирме, попут „Телекома“, ДДОР „Нови Сад“, НИС, итд, имала је 2006. приход 4460% пута већи него 2003.
Друга Ђиласова фирма, „Emotion Production,“ која стоји иза риалити шоуа типа „Велики Брат“, „Мењам жену“, „48 сати свадба“ ( гле чуда – „Свадба“ је дуго била главна емисија баш на РТС-у) такође одликује огроман пораст прихода. Шаперова фирма „Мc Can Ericsson“ има пословне партнере какви су Демократска странка, ЈКП Паркинг сервис, Клинички центар Србије, Лука Београд, Интерекс, Имлек, Бамби, упетостручила је своје приходе између 2005. и 2006. Шаперова друга фирма, Universal Mc Cann, која се бави продајом медијског простора, од 2005. до 2008. пословни приход је повећала невероватних 52 пута, а нето добит 43 пута. Фирма Небојше Крстића, Nova Communications, међу чијим партнерима се нађоше, између осталих, Црвени крст и Министарство за Косово и Метохију, од 2005. до 2008. УОСМОСТРУЧИЛА је своје приходе. Ту је и адвертајзинг компанија Lowe Idols & Friends, коју су оснивовали Шапер& Крстић& Бранимир Димитријевић Туцко, познати филмски и ТВ редитељ, чији су клијенти Кока Кола, Хенкел,Телеком Србије, ЦИП... Ова фирмица је од 2005. до 2008, у доба власти најпоштенијег од свих поштењака на свету, Бориса Тадића, удванаестостручила своје приходе.
Како да нема цензуре у њиховом медијском царству?
Ко од нас, поставља се питање, не би могао да буде успешан привредник када му је школски друг председник, намешта му државне послове и даје му да препродаје рекламне секунде државне телевизије? Зашто свако од нас не добије по коју секунду РТС да је препродаје и да сви лепо од тога живимо, већ то могу само најближи другари Бориса Тадића?
Јасно је да у оваквој медијској ситуацији нема места не само за Двери, већ и за било коју истиниту информацију. Прост пример: у петак, 23. децембра 2011, „Двери“ су – једине на српској политичкој сцени - имале конференцију за медије поводом катастрофалног преднацрта Закона о правима детета. Говорили су како „Дверјани“, Бошко Обрадовић и Бранимир Нешић, тако и уважени гости: угледни дечји песник, легенда наше књижевне сцене, Добрица Ерић и др Љиљана Абрамовић Савић, чувени педијатар која се деценијама бави проблематиком мајке и детета. Све редакције свих медија биле су обавештене. И усмено и писмено. И лично и званично. Погодите колико је медија било – ниједан!!! А тада смо представили и Породичну политику Двери. Као што ниједан новинар није дошао ни када смо представљали Економски програм Двери - једини нови и оргиналан економски програм на политичкој сцени Србије данас.
Још један врло прецизан доказ о деловању Уједињених медијских монопола Србије, којима се коначно мора стати на пут!
Историјат и принципи Драгана Ђиласа и других медијских монополиста и тајкуна.
О Уједињеним медијским монополима Србије, који остварују екстрапрофит на јавном добру и цензуришу стварност у Србији, не говори само Извештај Савета за борбу против корупције који су Двери једине од политичких организација јавно обнародовале, већ и студија Слободана Антонића „Мрежа школских другара у политичкој елити Србије“ (Национални интерес, 3/2010). Тамо све сазнајемо о нашим „другарима“ на власти: Борис Тадић, ђак Прве београдске гимназије, Дорћолац, у Првој београдској упознао Небојшу Крстића, члана ВИС „Идоли“. Крстић га упознаје са ђаком Треће београдске, Срђаном Шапером, такође „Идолом“. Они постају нераздвојни другари, и од 1990. године су чланови Демократске странке. Извесно време Борис Тадић предаје психологију у Првој београдској, и тада му је ђак Вук Јеремић,унук Садете Поздерац, директорке Прве београдске, презимењакиње чувених муслиманских комуниста, Хакије и Хамдије Поздерца, који су владали Титовом Босном и Херцеговином, прогонећи све што је српско.
Како су се обогатили на рачун државе и народа
Крстић&Шапер се, бавећи се политиком и маркетингом, упознају са десет година млађим играчем ДС-а, Драганом Ђиласом, ђаком Земунске гимназије, једним од вођа студентских протеста 1992, званично чланом ДС-а од 2004. године. Ђилас и Шапер су свој основни капитал (а данас је огроман) стекли после доласка ДОС-а на власт, тако што су се бавили препродајом времена за ТВ рекламе на „медијском сервису европске Србије“: захваљујући својим политичким везама и познанствима, куповали су, за мале паре, време на РТС-у, и онда га продавали појединачним купцима, по много већим ценама, што је најкласичнији могући скандалозни пример монопола и остваривања екстрапрофита.
Ђилас је, кад је званично ушао у ДС 2004, од компаније „Ovation advertising d.o.o“, у којој је био власник 28,55% капитала зарадио само 6 195, 35 евра.Тада је Ђилас преузео послове од некад неприкосновеног Бебе Поповића (чувеног шефа Бироа за комуникације у Ђинђићево доба), чије су фирме „Огилви“ и „Спектра“ изгубиле примат зато што је Ђиласов другар, Борис Тадић, дошао на власт и постао председник америчког протектората маскираног именом „Србија“, са тенденцијом претварања у Београдски пашалук. Почев од 2004, кад су нам „школски другови“ зајашили на грбачу, приходи маркетиншких фирми Ђиласа, Шапера и Крстића расли су енормном брзином.
Компанија „Мултиком груп“, чији је Ђилас један од сувласника, забележила је повећање нето добити од 2005. до 2009. 800%, а пословног прихода 2300% (ово нема ни код Рокфелера, Ротшилда и Сороша заједно!). Ђиласова „Дајрект медија“, која је радила рекламне кампање за државне фирме, попут „Телекома“, ДДОР „Нови Сад“, НИС, итд, имала је 2006. приход 4460% пута већи него 2003.
Друга Ђиласова фирма, „Emotion Production,“ која стоји иза риалити шоуа типа „Велики Брат“, „Мењам жену“, „48 сати свадба“ ( гле чуда – „Свадба“ је дуго била главна емисија баш на РТС-у) такође одликује огроман пораст прихода. Шаперова фирма „Мc Can Ericsson“ има пословне партнере какви су Демократска странка, ЈКП Паркинг сервис, Клинички центар Србије, Лука Београд, Интерекс, Имлек, Бамби, упетостручила је своје приходе између 2005. и 2006. Шаперова друга фирма, Universal Mc Cann, која се бави продајом медијског простора, од 2005. до 2008. пословни приход је повећала невероватних 52 пута, а нето добит 43 пута. Фирма Небојше Крстића, Nova Communications, међу чијим партнерима се нађоше, између осталих, Црвени крст и Министарство за Косово и Метохију, од 2005. до 2008. УОСМОСТРУЧИЛА је своје приходе. Ту је и адвертајзинг компанија Lowe Idols & Friends, коју су оснивовали Шапер& Крстић& Бранимир Димитријевић Туцко, познати филмски и ТВ редитељ, чији су клијенти Кока Кола, Хенкел,Телеком Србије, ЦИП... Ова фирмица је од 2005. до 2008, у доба власти најпоштенијег од свих поштењака на свету, Бориса Тадића, удванаестостручила своје приходе.
Како да нема цензуре у њиховом медијском царству?
Ко од нас, поставља се питање, не би могао да буде успешан привредник када му је школски друг председник, намешта му државне послове и даје му да препродаје рекламне секунде државне телевизије? Зашто свако од нас не добије по коју секунду РТС да је препродаје и да сви лепо од тога живимо, већ то могу само најближи другари Бориса Тадића?
Јасно је да у оваквој медијској ситуацији нема места не само за Двери, већ и за било коју истиниту информацију. Прост пример: у петак, 23. децембра 2011, „Двери“ су – једине на српској политичкој сцени - имале конференцију за медије поводом катастрофалног преднацрта Закона о правима детета. Говорили су како „Дверјани“, Бошко Обрадовић и Бранимир Нешић, тако и уважени гости: угледни дечји песник, легенда наше књижевне сцене, Добрица Ерић и др Љиљана Абрамовић Савић, чувени педијатар која се деценијама бави проблематиком мајке и детета. Све редакције свих медија биле су обавештене. И усмено и писмено. И лично и званично. Погодите колико је медија било – ниједан!!! А тада смо представили и Породичну политику Двери. Као што ниједан новинар није дошао ни када смо представљали Економски програм Двери - једини нови и оргиналан економски програм на политичкој сцени Србије данас.
Још један врло прецизан доказ о деловању Уједињених медијских монопола Србије, којима се коначно мора стати на пут!
Ђилас и Шапер - Медијски тајкуни
Нема коментара:
Постави коментар