Пише: Славиша Лекић
Преузето: ВасељенскаТВ
„План Далас“ (ПЛАН ДАЛЛЕСА) као светска завера против Русије, Србије и других источних земаља
Ален Далес (1893-1969), од 1942-1945 године, водио је политичку обавештајну службу у Европи, директор ЦИА од: 1953-1961, године. Један је од организатора обавештајне шпијунаже и саботаже против Совјетског Савеза, а после рушења СССР-a, против Русије, Србије и других источних земаља и идеолог је „хладног рата“.
„И само мало њих ће разумети и схватити …“
„Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјалну моћ на магарчење и залуђивање људи.
Човечији мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и приморати их да те вредности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини.
Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест. Књижевност, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности.
У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагати деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи.
И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, разврашћивати и обешчаћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо“.
Ален Далес: „Размишљања о спровођењу америчке послератнe доктринe против СССР „, и против Истока 1945 године
Још 1945. године док се тенковске и пушчане цеви и цеви Каћуша нису биле ни охладиле, између Америке и Немаца потписан је уговор о сарадњи у области обавештавања и шпијунаже. Немачку страну на овом договарању и уговарању је заступао генерал Рајнхард Гелен командант обавештајног одељења генералштаба Вермахта – сектор исток, а америчку актуелни шеф обавештајне службе САД, Вилијам Донован и будући први шеф ЦИА-е Ален Далес. Овај други је познат по изразитој мржњи према Словенима, Русима посебно [1].
Aкадемик Борис Олејник: одломак из романа „Две године у Кремљу“
„Одмах после завршетка Другог светског рата 1945. године, шеф америчке обавештајне службе Ален Далес направио је тајни план за разбијање СССР. Само укратко износимo део тог плана:
Посејавши у Совјетском Савезу хаос, ми ћемо неприметно заменити њихове вредности лажним вредностима и натерати их да верују у ове лажне. Како? Ми ћемо пронаћи своје истомишљенике, своје савезнике и сараднике … у самој Русији …
Из литературе и уметности, на пример, постепено ћемо истиснути њихову социјалну суштину, одучићемо уметнике и лишити их жеље да се баве описивањем и истраживањем процеса који се одигравају у дубини народних маса. Литература, театар и филм приказиваће и прослављаће најниже људске инстинкте. Ми ћемо свим средствима подржавати и форсирати такозване уметнике који ће ширити и усађивати у људску свест култ секса, насиља, садизма, издаје – речjу неморал. У управљању државом створићемо хаос и збрку. Ми ћемо неприметно али и активно и постепено подстицати настраност чиновника, корупцију, непринципијелност. Бирократизам и аљкавост проглашаваће се за врлину. Поштење и честитост постаће предмет подсмевања, никоме неће бити потребни и претвориће се у остатак прошлости. Подлост и дрскост, лаж и превара, пијанство и наркоманија, неповерење, безочност, издајство, међунационалне мржње, првeнствено мржња према руском народу – све ћемо то неприметно култивисати, све ће то доживети прави процват.
И само ће мали број њих прозрети шта се догађа. Али те људе ми ћемо довести у безизлазан положај, учинићемо их предметом подсмевања: наћи ћемо начина да их сломимо и прогласимо отпацима друштва. Поткопаваћемо духовне корене, банализираћемо и отрцаваћемо темеље народног морала.
На тај начин, идејно и духовно ћемо слабити једну за другом Руску генерацију, ослобађајући је православног фанатизма. Борићемо се за људе још од њиховог детињства, њихових младалачких дана. Увек ћемо нагласак стављати на омладину, чинићемо је развратном и деформисаном. Ствоpићемо од младих цинике, вулгарне људе, космополите „.
Комплетан текст директиве NSC 20/1 на енглеском језику
Куцана копија текста поклапа се са садржајем у књизи и то би био неки додатни увид у комплету ca првим двемa страницамa :
Није много ни била, а тек сада више није никаква тајна да су досијеа нациста, Хитлерових обавештајаца, спаљена после рата (више од 250), као и то да се из докумената ЦИА-е, са којих је скинута ознака“ тајни“, може сазнати да cy САД пригрлиле много више нациста, него што се претпостављало. На хиљаде их је радило за америчку обавештајну службу. У једном извештају немачких аутора, под називом“ Хитлерова сенка“, износи се да је мрежа хитлерове обавештајне службе за Источну Европу и арапске земље остала нетакнута после Другог светског рата, а радило се о неколико хиљада људи.
Балкан, нарочито православни је увек био болна мета немачких нациста и фашиста, па је тако и после другог светског рата, Југославија била под специјалном лупом немачке агентуре, али све до 1962. године, немачка је само“ гледала и слушала“, а од те године, када је дошло до сукоба у врху КПЈ, Немци су поново пригрлили усташке елементе у Хрватској. Број агената БНД у Југославији се значајно увећава од 1966. године, а да нису само гледали и слушали него и вредно и педантно – по немачки радили сведочи једно од првих политичких “пролећа“ на тлу Европе -“ Хрватско пролеће“ (1971.год), када је држава Југославија поприлично дестабилизована, на штету србског народа. Када је на чело БНД дошао Клаус Кинкел (1980.), посао разбијања Југославије је кренуо пуном паром.
Да подсетим да је операцијама бомбардовања Београда 1941. године, њом командовао фелдмаршал Кеселринг, а НАТО операцијама против Срба 1999. године, је командовао син Хитлеровог фелдмаршала, Рајнер Кеселринг.
Упркос свему Србија из школа избацује Руски језик и уводи Немачки
У времену када се цео свет било из економских, било из политичких, културолошких, верских, или историјских разлога, окреће путу који води до Капије Русије, наша Србијица попут Феме из “Покондирене тикве“ у жељи да се“ унтерхалтује“ по немецки, клечи на отирачу пред вратима запада, вратима понижења, вратима која се отварају кваком заборава, вратима иза којих ће заувек лебдети сенке наших жртава из оба светска рата, затим жртве ратова деведесетих година прошлог века, када је на штету србског народа комадана Југославија и жртве бомбардовања из 1999. године.
Први задатак фондације Ханс Зајдел, након уклањања Слободана Милошевића, којa није имала добру намеру у Србији да поправи 190 школа, које су порушене током бомбардовања. Њен задатак је у ствари био други и тај задатак је обелоданио министар просвете Гашо Кнежевић, јавно и пред ТВ камерама:“ Професори руског у Србији имају шест (6) месеци да се преквалификују у професоре енглеског језика, или нека иду. Нова власт је решила да раскине са свим траговима комунизма, а пошто у сваком професору руског језика чучи мали комуниста, руски језик мора бити укинут“.
А права је истина то, да се Србија случајно не приближи сувише близу Православној сестринској Русији и не дај Боже, да затим дође до уједињења – Русије и Србије!
Истина овде се не спомиње Hемачки језик, али то је само зато “да се Власи не досете“. Од марта 2003. године фондација Ханс Зајдел добија појачање из Немачке, своју десну руку, у виду глобалистичке организације за техничку сарадњу GTZ d.o.o. ( (Deutsche Gesellschaft für Technische Zusammenarbeit (GTZ) GmbH). GTZ организација је у оквиру пројекта“ Реформа стручног образовања“ ушла 32 школе из Србије, у пројекту учествују више од 1000 наставника и скоро 6000 ученика, у документима ГТЗ је јасно написано да је циљна група пројекта – млади оба пола, узраста од 13 до 19 година, то јест ученици два последња разреда основних и два последња разреда средњих школа, а региони Београд, Крагујевац, Западна Србија, пре свега Ужице и Санџак, јужна Србија и Војводина, нарочито Суботица, као и чланови разних етничких групација и удружења. Тако се “спонтано“ десило да je тренутно немачки други старани језик по заступљености у нашим школама.
Избацивање руског језика из србских школа и масовно увођење немачког, је само један од видова ревизије резултата Другог светског рата. Тачно је да нигде не пише да је немачки наметнут ђацима – а у огромном проценту је наметнут, нити пише да је руски протеран – а протеран је. Све је урађено у рукавицама западне демократије уз пуну подршку медијског геноцида над нашим народом.
Суштина ствари се расветљава
Вишенационална Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је регионалнa индустријска држава са успешном привредом. У току две деценије, које су претходиле 1980-им годинама, годишњи раст БДП износио је у просеку 6,1%, медицинске услуге су биле бесплатне, ниво писмености је надмашивао 91% и животни век је био 72 године.
Али после деценије западне економске помоћи и пет година распада, ратова, бојкота и ембарга, привреда република бивше Југославије је неспособна за живот, а њен индустријки сектор је уништен.
Jугословенски распад је био изазван између осталог и америчким махинацијама. Без обзира на неприкључење Београда и његових широких трговинских односа са Европском економском заједницом и САД, влада Регана је изабрала за своју мету југословенску привреду. То се одражава у Директиви Савета националне безбедности 1984. године (NSDD 133) под називом „Политика Сједињених Држава према Југославији“ са ознаком „строго поверљиво“. Њена непотпуна, цензури подвргнута верзија, са које је скинута тајна 1990. године, у заначајној мери изгледа заснована на директиви NSDD 54 за Источну Европу, која је развијена 1982. године.
Последња се брани све више „која проширује настојања у покретању „тихе револуције“, која има за циљ свргавање комунистичких влада и партија“, за реинтеграцију земаља Источне Европе у тржишну привреду. САД су се прикључиле другим међунардним кредиторима Београда у наметању прве етапе макроеконимских реформи 1980-е године, мало пре смрти маршала Тита.
Под покровитељством ММФ-а програми отада поступно настављају уништавање индустријског сектора и постепено демонтирање југословенске државе „општег благостања“. Споразуми о реконструкцији су увећали спољни дуг и осигурали мандат за девалвацију југословенске валyте, што је јако ударило на животни стандард југословена. Та почетна рунда реконструкције је положена у његовој основи.
Током 1980-их година ММФ је периодично прописивао даље дозе своје горке „економске терапије“, онда када је југословенска привреда споро падала у кому, индустријска производња се срозала до 10-процентног пада до 1990. године – са свим предсказаним социјалним последицама.
Марковић иде да покорно моли у Вашингтон
У јесен 1989-е године, управо пред пад Берлинкског зида, југословенски федерални премијер Марковић срео се у Вашингтону са председником САД Џорџом Бушом – старијим, ради завршетка преговора односно новог пакета финансијске помоћи. У замену за помоћ Југославији су се сложили за још шире „економске реформе“, укључујући и нову девалвацију своје валуте, даље замрзавање плата, нагло смањење државних трошкова и ликвидацију компанија, које се налазе у колективној својини и којима управљају радници.
Београдска номенклатура је помоћу саветника са Запада припремила основу за мисију премијера, извршивши унапред многе од захтеваних реформи, укључујући и либерализацију законодавства за иностране инвестиције.
„Шок терапија“ почиње у јануару 1990. године. Без обзора на то, што је инфлација брзо прогутала дохотке људи, ММФ је наложио замрзавање плата на нивоу средине новембра 1989. године. Цене су наставиле непрекидно расти, а реално зарађена плата се смањила за 41% у првих шест месеци 1990. године.
ММФ је такође управљао југословенском Централном банком. Његова чврста монетарна политика нанела је још већу штету способности Федералне Југославије да финансира своје економске и социјалне програме. Државни приходи који су намењени за отплату републикама и аутономним покрајинама, отишли су уместо тога на отплату југословенског дуга Париском и Лондонском клубу.
Републике су у значајној мери биле препуштене саме себи. Одједном су реформатори приредили коначан банкрот федералне финансијске структуре Југославије и ненели смртни удар по федералним политичким институцијама.
Пререзавши финаснијски артерију између Београда и република, „реформе“ су долиле уље на ватру сепаратистичких тенденција, које су се и без тога потхрањивале како економским факторима, тако и eтничким различитостима, што је стварно предодредило распад Југославије. Буџетска криза коју је изазвао ММФ је створила привреду „свршеног чина“ која је прокрчила пут ка формалном отцепљењу Хрватске и Словеније у јуну 1991. године.
Опустошени „невидљивом руком“
Реформе, које су кредитори наметнули Београду, нанеле су такође удар у саму срж југословенског система колективних самоупавних предузећа. Како је приметио један посматрач, „циљ се састојао у томе, да се југословенска привреда подвргне масовној приватизацији и демонтира „јавни сектор“.
Бирократија Комунистичке партије (углавном представници армије и државне безбедности) после дугих дебата изразили су своју политичку и економску подршку спровођеним реформама на условима ликвидације социјалних гаранција југословенских радника“.
То је био предлог, од кога очајник Југославија није могла одустати. Научена од западних правника и консултаната, Марковићева влада је донела закон, који је принудио „платежно неспособна“ предузећа на банкротство или ликвидацију. Према новом закону, у случају неплаћања рачуна у току 30 дана узастопно или у току 30 дана у оквиру 45-одневног периода, влада би иницирала процедуру банкротства предузећа у току следећих 15 дана. Напад на самоуправну привреду такође је укључивао и ново законодавство о банкама, припремљено зато, да би изазвало ликвидацију „Уједињених банака“, које се налазе у колективној својини.
У току две године више од половине банка у земљи је нестало, будући да су замењене новопеченим „независним комерцијалним институцијама“. Те промене у правној сфери у комбинацији са чврстом монетрном политиком ММФ-а у погледу индустрије и отварања привреде за страну конкуренцију убрзале су индустријки пад.
Од 1989. до септембра 1990. године банкротирало је више од хиљаду компанија.
До 1990. године показатељ БДП је опао за 7,5%. 1991. године БДП се смањио још за 15%, док се обим индустријске производње смањио за 21%. Пакет мера ММФ-а, неоспорно је убрзао банкротство великог дела добро развијене тешке индустрије Југославије. Друга колективна предузећа преживела су само зато, што су прекинула исплату плата радницима. Више од пола милиона радника, сви и даље на платним списковима предузећа, нису добили редовну плату до краја 1990. године. Без обзира на то, били су још срећници.
До септембра 1990. године приближно 600 хиљада југословена је већ изгубило своје радно место, и то је био само почетак. По директивама Светске банке још 2435 индустријских предузећа, укључујући део најкрупнијих у земљи, било је одређено за ликвидацију, 1,3 милиона радника који су радили у њима – половина преостале радне снаге у индустрији била је „сувишна“.
Наступила је 1991. година, реална плата налазила се у слободном паду, социјални програми били су обустављени, незапосленост је стрмоглаво расла. Распад индустријске привреде био је процес, који је заустављао дах по својим размерама и суровости. Његов социјални и политички утицај, тешко процењив квантитативно, био је ужасавајући. „Народ јадикује“, – како се изразио аристократски лондонски „Фајненшл тајмс“.
Југословенски председник Борислав Јовић је мање иронично упозорио, да су реформе „јако и неповољно утицале на друштвену ситуацију у целини… Грађани су изгубили веру у државу и њене институције… Даља продубљена економска криза и раст социјалних напетости битно је погоршала друштвено-политичку ситуацију и друштвену безбедност“.
Политичка економија распада
Део југословена политички се ујединио за последњу битку осуђених на пропаст, да би спречили разарање њихове привреде и државе. Како је утврдио један посматрач, „отпор радника савладао је етничке баријере, када се Срби, Хрвати, Босанци, Словенци мобилишу раме уз раме уставши са својим друговима – радницима“.
Међутим до тог момента економско супарништво је већ појачало напетости у односима република – како међусобно, тако и са централном влашћу. Србија је у потпуности одбацила план „чврсте економије“, и приближно 650 хиљада српских радника устало је против федералне владе, да би добили повишице плата.
Друге републике су поступиле на свој начин и изабрале понекад супротан пут. У релативно богатој Словенији, например, лидери сепаратиста, такви, као председник Социјал-демократске партије Јоже Пучник, подржавали су реформе: „Са економске тачке гледишта, ја се могу само сложити са социјално корисним мерама у нашем друштву, таквим, као повећање незапослености или смањивање права радника, зато што су оне потребне за унапређивање процеса економских реформи“.
Али у прави час Словенија се прикључила другим републикама, оспоравајући настојања федералне владе на ограничавању њихове економске аутономије. Како хрватски лидер Фрањо Туђман, тако и српски Слободан Милошевић прикључују се словеначким лидерима у супротстсвљању покушајима Федералне Југославије да спроведе радикалне реформе.
На вишепартијским изборима 1990. године економска политика је била у центру политичких спорења; за то време сепаратистичке коалиције су уклониле са власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији. У оној истој мери, у којој је економски банкрот заоштрио занос сецесије, са своје стране појачавајући економску кризу. Сарадња република је фактички прекинута.
А са почетком међусобних сукобљених република и привреда, и сама југословенска нација ушла на безизлазном врху. Процес пада се убрзао, када је републиканска бирократија почела хотимично помагати социјално-економске сукобе ради учвршћивања своје сопствене власти: „Републиканска олигархија, код сваког оног који је имао своју визију „националног препорода“, уместо тога, да направи избор између правог југословенског тржишта и хиперинфлације, изабрали су рат, који је могао замаскирати истинске узроке економске катастрофе“.
Истовремена појава оружаних формација верних лидерима сепаратиста, само је убрзала сурвавање у хаос. Те „милиције“ су вршиле све више многобројних злодела, не само што су раздвојили народе по етничким обележјима, они су такође разбили и раднички покрет.
Западна помоћ
Драконске мере су удариле темељ за нову колонизацију Балкана.
Питање, је ли потребан распад Југославије, првобитно је било предмет дикусија међу западним државама, нарочито Немачком, бившим иницијаторoм цепања, и Сједињене Државе, које су се бојале да отворе националистичку „Пандорину кутију“ и у почетку наводили доказе у корист очувања Југославије.
Одмах после убедљиве победе прве Демократске заједнице предвођене Туђманом у Хрватској у мају 1990. године немачки миинстар иностраних послова Ханс-Дитрих Геншер као резултат свакодневних контаката са својим колегом у Загребу дао „сагласност“ за отцепљење Храватске, Немачка није била пасивни посматрач цепања Југославије; она је „подстрекавала међународну дипломатију“ и извршила притисак на своје западне савезнике са циљема да они признају Словенију и Хрватску.
Немачка је имала одрешене руке, „да успостави економску превласт у целој централној Европи“, Вашингтон је са своје стране, изразио подршку „јединству на основу слободе посредством развоја демократије… Државни секретар Бејкер рекао је Туђману и председнику Словеније Милану Кучану, да Сједињене Државе неће одобрити или подржати једнострано отцепљење… али ако ону буду морали изаћи (из састава Југославије), убедиће их да то учине према постигнутом споразуму у току преговора“.
Уместо тога Словенија, Хрватска, а затим и Босна су увучене у крвави грађански рат против „остатка“ Југославије (Србије и Црне Горе) и српских националиста. Тек тада су САД са закашњењем активирале своја дипломатска настојања у Босни, учврстили своје односе са Хрватском и Македонијом и позиционирали се као претенденти на водећу улогу у одређивању економске и политичке будућности региона.
На Косову …
На Косову су економске реформе допринеле појачавању међунационалних непријатељстава и изазвали узајамне сукобе албанског и српског становништва, самим тим ослабивши и учинивши неспособним за живот како једне, тако и друге. Смишљена манипулација тржишним снагама уништила је економску активност и целокупан живот народа, ствoрили ситуацију социјалног очајања и безизлаза. Паралелно са уништавањем Федеративне Југославије сличне економске реформе су под патронатом ММФ-а биле неметнуте Албанији – са разорним, рушилачким социјално-економским последицама и за њих такође
„План Далас“
Део први
Део други
Уследио је Руски одговор на план Далeс
„Патриоте плашe једни друге са подмуклим плановима непријатеља, уместо да одговорe на њихове планове развију и реализују своје: своје планове, своју доктрину и своју стратегију за победу. Довољно смо се бавили самоодбраном, наступило је време за офанзиву…
Доћи ће време, да и овај криминални режим издајника и пљачкаша буде срушен. У Русији ће бити обновљена рускa националнa власт. И ми ћемо искористити све наше финансијске, материјалне и информационe ресурсe за образовање и обуку људи.
Успоставићемо ред и закон и постепено ћемо обновити праве моралне вредности на којима су наши преци стекли велику славу и моћ.
Ми ћемо подржати и дати простор за креативност носиоцима националног Духа, који је сачуван у најтежим и најсуровијим годинама и кога смо сада дужни предати нашим новим нараштајима. Постепено ћемо пред очима целога света, открити величанствену слику препорода народа Русије, првенствено руског народа и тиме ставити тачку на дефинитивно и неопозиво буђење националне свести.
Уметничка дела и књижевност стећи ће друштвени значај: уметнике и писце окренути лицем ка студијама и оним процесима који задиру у дубину и срж националног бића. Књижевност, позориште, филм – све ће бити у служби, осликавања и прослављању осећајa моралности и људског достојанства.
Ми ћемо се трудити да у свему подржимо подизање кредибилитета оних уметника, који би својим делима доприносили прослављању позитивних хероја наше Отаџбине, који би били светли узори у служби општог добра, као такође, чедности и верности.
Морал ће постати главни критеријум уметности.
Администрација државе ће постати ствар читавог народa, тамо ће бити изабрани и бити постављени најбољи од најбољих представника нашег народа и то ће тада бити наша стварна народна елита. Ми ћемо активно и континуирано подржавати оне који су спремни да искрено и часно служe свом народу. Мито и корупција, бирократија и црвена трака, постаће реликт прошлости, а њихови представници биће означени као отпадници друштва достојни презира.
Поштење и принципијелност, истина и правда, трезвеност и здрав живот, пријатељство и сарадња међу људима, поштовање националних обележја свих аутохтоних народа Русије, посебно руског народa – све ове и друге моралне вредности биће потврђене од стране практичног јавног живота, преносећи се с колена на колено, из генерације у генерацију.
И тек неколико, врло мало њих, усудиће се наставити даљи покушај паразитизмa на другима, увлачити у међусобни сукоб људе и као и целе народе, ширећи лаж и мржњу, али ми ћемо их доследно идентификовати, приводити правди, као и суду јавности постепено их означити као талог друштва. Све ће бити усмеренo на очувању националнo моралних корена.
Ми ћемо утврђивати пут будућим генерацијама. Заузимаћемо се за људе још од њиховог детињства и тинејџерских година, имајући у виду да су млади људи – будућност Русије. Ми ћемо створити услове за њихов духовни, интелектуални и физички развој, формирању у њима осећања, да буду прави домаћини у својој земљи, достојни наследници својих славних предака. Васпитаћемо их да имају осећај националног поноса, части, несебичнe љубави према свом народу и уважавање за друге братскe народe.
Ето тако ћемо ми то урадити! Ми ћемо обновити нашу Отаџбину – Русију! Наш разлог је Исправан! Победа ће бити наша.
O руској уметности, култури и њеним духовним висинама, довољно је на крају рећи, то јест поновити тврдњу Борисa Асафјева:
„Ако би се из светског сликарства уклонило руско сликарство – свет би потамнео.
Ако би се из светске музике уклонила руска музика – свет би оглувео.
Ако би се из светске књижевности уклонила руска књижевност – свет би занемео“.
Преузето: ВасељенскаТВ
„План Далас“ (ПЛАН ДАЛЛЕСА) као светска завера против Русије, Србије и других источних земаља
Ален Далес (1893-1969), од 1942-1945 године, водио је политичку обавештајну службу у Европи, директор ЦИА од: 1953-1961, године. Један је од организатора обавештајне шпијунаже и саботаже против Совјетског Савеза, а после рушења СССР-a, против Русије, Србије и других источних земаља и идеолог је „хладног рата“.
„И само мало њих ће разумети и схватити …“
„Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјалну моћ на магарчење и залуђивање људи.
Човечији мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и приморати их да те вредности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини.
Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест. Књижевност, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности.
У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагати деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи.
И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, разврашћивати и обешчаћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо“.
Ален Далес: „Размишљања о спровођењу америчке послератнe доктринe против СССР „, и против Истока 1945 године
Још 1945. године док се тенковске и пушчане цеви и цеви Каћуша нису биле ни охладиле, између Америке и Немаца потписан је уговор о сарадњи у области обавештавања и шпијунаже. Немачку страну на овом договарању и уговарању је заступао генерал Рајнхард Гелен командант обавештајног одељења генералштаба Вермахта – сектор исток, а америчку актуелни шеф обавештајне службе САД, Вилијам Донован и будући први шеф ЦИА-е Ален Далес. Овај други је познат по изразитој мржњи према Словенима, Русима посебно [1].
Aкадемик Борис Олејник: одломак из романа „Две године у Кремљу“
„Одмах после завршетка Другог светског рата 1945. године, шеф америчке обавештајне службе Ален Далес направио је тајни план за разбијање СССР. Само укратко износимo део тог плана:
Посејавши у Совјетском Савезу хаос, ми ћемо неприметно заменити њихове вредности лажним вредностима и натерати их да верују у ове лажне. Како? Ми ћемо пронаћи своје истомишљенике, своје савезнике и сараднике … у самој Русији …
Из литературе и уметности, на пример, постепено ћемо истиснути њихову социјалну суштину, одучићемо уметнике и лишити их жеље да се баве описивањем и истраживањем процеса који се одигравају у дубини народних маса. Литература, театар и филм приказиваће и прослављаће најниже људске инстинкте. Ми ћемо свим средствима подржавати и форсирати такозване уметнике који ће ширити и усађивати у људску свест култ секса, насиља, садизма, издаје – речjу неморал. У управљању државом створићемо хаос и збрку. Ми ћемо неприметно али и активно и постепено подстицати настраност чиновника, корупцију, непринципијелност. Бирократизам и аљкавост проглашаваће се за врлину. Поштење и честитост постаће предмет подсмевања, никоме неће бити потребни и претвориће се у остатак прошлости. Подлост и дрскост, лаж и превара, пијанство и наркоманија, неповерење, безочност, издајство, међунационалне мржње, првeнствено мржња према руском народу – све ћемо то неприметно култивисати, све ће то доживети прави процват.
И само ће мали број њих прозрети шта се догађа. Али те људе ми ћемо довести у безизлазан положај, учинићемо их предметом подсмевања: наћи ћемо начина да их сломимо и прогласимо отпацима друштва. Поткопаваћемо духовне корене, банализираћемо и отрцаваћемо темеље народног морала.
На тај начин, идејно и духовно ћемо слабити једну за другом Руску генерацију, ослобађајући је православног фанатизма. Борићемо се за људе још од њиховог детињства, њихових младалачких дана. Увек ћемо нагласак стављати на омладину, чинићемо је развратном и деформисаном. Ствоpићемо од младих цинике, вулгарне људе, космополите „.
Комплетан текст директиве NSC 20/1 на енглеском језику
Куцана копија текста поклапа се са садржајем у књизи и то би био неки додатни увид у комплету ca првим двемa страницамa :
Балкан, нарочито православни је увек био болна мета немачких нациста и фашиста, па је тако и после другог светског рата, Југославија била под специјалном лупом немачке агентуре, али све до 1962. године, немачка је само“ гледала и слушала“, а од те године, када је дошло до сукоба у врху КПЈ, Немци су поново пригрлили усташке елементе у Хрватској. Број агената БНД у Југославији се значајно увећава од 1966. године, а да нису само гледали и слушали него и вредно и педантно – по немачки радили сведочи једно од првих политичких “пролећа“ на тлу Европе -“ Хрватско пролеће“ (1971.год), када је држава Југославија поприлично дестабилизована, на штету србског народа. Када је на чело БНД дошао Клаус Кинкел (1980.), посао разбијања Југославије је кренуо пуном паром.
Да подсетим да је операцијама бомбардовања Београда 1941. године, њом командовао фелдмаршал Кеселринг, а НАТО операцијама против Срба 1999. године, је командовао син Хитлеровог фелдмаршала, Рајнер Кеселринг.
Упркос свему Србија из школа избацује Руски језик и уводи Немачки
У времену када се цео свет било из економских, било из политичких, културолошких, верских, или историјских разлога, окреће путу који води до Капије Русије, наша Србијица попут Феме из “Покондирене тикве“ у жељи да се“ унтерхалтује“ по немецки, клечи на отирачу пред вратима запада, вратима понижења, вратима која се отварају кваком заборава, вратима иза којих ће заувек лебдети сенке наших жртава из оба светска рата, затим жртве ратова деведесетих година прошлог века, када је на штету србског народа комадана Југославија и жртве бомбардовања из 1999. године.
Први задатак фондације Ханс Зајдел, након уклањања Слободана Милошевића, којa није имала добру намеру у Србији да поправи 190 школа, које су порушене током бомбардовања. Њен задатак је у ствари био други и тај задатак је обелоданио министар просвете Гашо Кнежевић, јавно и пред ТВ камерама:“ Професори руског у Србији имају шест (6) месеци да се преквалификују у професоре енглеског језика, или нека иду. Нова власт је решила да раскине са свим траговима комунизма, а пошто у сваком професору руског језика чучи мали комуниста, руски језик мора бити укинут“.
А права је истина то, да се Србија случајно не приближи сувише близу Православној сестринској Русији и не дај Боже, да затим дође до уједињења – Русије и Србије!
Истина овде се не спомиње Hемачки језик, али то је само зато “да се Власи не досете“. Од марта 2003. године фондација Ханс Зајдел добија појачање из Немачке, своју десну руку, у виду глобалистичке организације за техничку сарадњу GTZ d.o.o. ( (Deutsche Gesellschaft für Technische Zusammenarbeit (GTZ) GmbH). GTZ организација је у оквиру пројекта“ Реформа стручног образовања“ ушла 32 школе из Србије, у пројекту учествују више од 1000 наставника и скоро 6000 ученика, у документима ГТЗ је јасно написано да је циљна група пројекта – млади оба пола, узраста од 13 до 19 година, то јест ученици два последња разреда основних и два последња разреда средњих школа, а региони Београд, Крагујевац, Западна Србија, пре свега Ужице и Санџак, јужна Србија и Војводина, нарочито Суботица, као и чланови разних етничких групација и удружења. Тако се “спонтано“ десило да je тренутно немачки други старани језик по заступљености у нашим школама.
Избацивање руског језика из србских школа и масовно увођење немачког, је само један од видова ревизије резултата Другог светског рата. Тачно је да нигде не пише да је немачки наметнут ђацима – а у огромном проценту је наметнут, нити пише да је руски протеран – а протеран је. Све је урађено у рукавицама западне демократије уз пуну подршку медијског геноцида над нашим народом.
Суштина ствари се расветљава
Вишенационална Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је регионалнa индустријска држава са успешном привредом. У току две деценије, које су претходиле 1980-им годинама, годишњи раст БДП износио је у просеку 6,1%, медицинске услуге су биле бесплатне, ниво писмености је надмашивао 91% и животни век је био 72 године.
Али после деценије западне економске помоћи и пет година распада, ратова, бојкота и ембарга, привреда република бивше Југославије је неспособна за живот, а њен индустријки сектор је уништен.
Jугословенски распад је био изазван између осталог и америчким махинацијама. Без обзира на неприкључење Београда и његових широких трговинских односа са Европском економском заједницом и САД, влада Регана је изабрала за своју мету југословенску привреду. То се одражава у Директиви Савета националне безбедности 1984. године (NSDD 133) под називом „Политика Сједињених Држава према Југославији“ са ознаком „строго поверљиво“. Њена непотпуна, цензури подвргнута верзија, са које је скинута тајна 1990. године, у заначајној мери изгледа заснована на директиви NSDD 54 за Источну Европу, која је развијена 1982. године.
Последња се брани све више „која проширује настојања у покретању „тихе револуције“, која има за циљ свргавање комунистичких влада и партија“, за реинтеграцију земаља Источне Европе у тржишну привреду. САД су се прикључиле другим међунардним кредиторима Београда у наметању прве етапе макроеконимских реформи 1980-е године, мало пре смрти маршала Тита.
Под покровитељством ММФ-а програми отада поступно настављају уништавање индустријског сектора и постепено демонтирање југословенске државе „општег благостања“. Споразуми о реконструкцији су увећали спољни дуг и осигурали мандат за девалвацију југословенске валyте, што је јако ударило на животни стандард југословена. Та почетна рунда реконструкције је положена у његовој основи.
Током 1980-их година ММФ је периодично прописивао даље дозе своје горке „економске терапије“, онда када је југословенска привреда споро падала у кому, индустријска производња се срозала до 10-процентног пада до 1990. године – са свим предсказаним социјалним последицама.
Марковић иде да покорно моли у Вашингтон
У јесен 1989-е године, управо пред пад Берлинкског зида, југословенски федерални премијер Марковић срео се у Вашингтону са председником САД Џорџом Бушом – старијим, ради завршетка преговора односно новог пакета финансијске помоћи. У замену за помоћ Југославији су се сложили за још шире „економске реформе“, укључујући и нову девалвацију своје валуте, даље замрзавање плата, нагло смањење државних трошкова и ликвидацију компанија, које се налазе у колективној својини и којима управљају радници.
Београдска номенклатура је помоћу саветника са Запада припремила основу за мисију премијера, извршивши унапред многе од захтеваних реформи, укључујући и либерализацију законодавства за иностране инвестиције.
„Шок терапија“ почиње у јануару 1990. године. Без обзора на то, што је инфлација брзо прогутала дохотке људи, ММФ је наложио замрзавање плата на нивоу средине новембра 1989. године. Цене су наставиле непрекидно расти, а реално зарађена плата се смањила за 41% у првих шест месеци 1990. године.
ММФ је такође управљао југословенском Централном банком. Његова чврста монетарна политика нанела је још већу штету способности Федералне Југославије да финансира своје економске и социјалне програме. Државни приходи који су намењени за отплату републикама и аутономним покрајинама, отишли су уместо тога на отплату југословенског дуга Париском и Лондонском клубу.
Републике су у значајној мери биле препуштене саме себи. Одједном су реформатори приредили коначан банкрот федералне финансијске структуре Југославије и ненели смртни удар по федералним политичким институцијама.
Пререзавши финаснијски артерију између Београда и република, „реформе“ су долиле уље на ватру сепаратистичких тенденција, које су се и без тога потхрањивале како економским факторима, тако и eтничким различитостима, што је стварно предодредило распад Југославије. Буџетска криза коју је изазвао ММФ је створила привреду „свршеног чина“ која је прокрчила пут ка формалном отцепљењу Хрватске и Словеније у јуну 1991. године.
Опустошени „невидљивом руком“
Реформе, које су кредитори наметнули Београду, нанеле су такође удар у саму срж југословенског система колективних самоупавних предузећа. Како је приметио један посматрач, „циљ се састојао у томе, да се југословенска привреда подвргне масовној приватизацији и демонтира „јавни сектор“.
Бирократија Комунистичке партије (углавном представници армије и државне безбедности) после дугих дебата изразили су своју политичку и економску подршку спровођеним реформама на условима ликвидације социјалних гаранција југословенских радника“.
То је био предлог, од кога очајник Југославија није могла одустати. Научена од западних правника и консултаната, Марковићева влада је донела закон, који је принудио „платежно неспособна“ предузећа на банкротство или ликвидацију. Према новом закону, у случају неплаћања рачуна у току 30 дана узастопно или у току 30 дана у оквиру 45-одневног периода, влада би иницирала процедуру банкротства предузећа у току следећих 15 дана. Напад на самоуправну привреду такође је укључивао и ново законодавство о банкама, припремљено зато, да би изазвало ликвидацију „Уједињених банака“, које се налазе у колективној својини.
У току две године више од половине банка у земљи је нестало, будући да су замењене новопеченим „независним комерцијалним институцијама“. Те промене у правној сфери у комбинацији са чврстом монетрном политиком ММФ-а у погледу индустрије и отварања привреде за страну конкуренцију убрзале су индустријки пад.
Од 1989. до септембра 1990. године банкротирало је више од хиљаду компанија.
До 1990. године показатељ БДП је опао за 7,5%. 1991. године БДП се смањио још за 15%, док се обим индустријске производње смањио за 21%. Пакет мера ММФ-а, неоспорно је убрзао банкротство великог дела добро развијене тешке индустрије Југославије. Друга колективна предузећа преживела су само зато, што су прекинула исплату плата радницима. Више од пола милиона радника, сви и даље на платним списковима предузећа, нису добили редовну плату до краја 1990. године. Без обзира на то, били су још срећници.
До септембра 1990. године приближно 600 хиљада југословена је већ изгубило своје радно место, и то је био само почетак. По директивама Светске банке још 2435 индустријских предузећа, укључујући део најкрупнијих у земљи, било је одређено за ликвидацију, 1,3 милиона радника који су радили у њима – половина преостале радне снаге у индустрији била је „сувишна“.
Наступила је 1991. година, реална плата налазила се у слободном паду, социјални програми били су обустављени, незапосленост је стрмоглаво расла. Распад индустријске привреде био је процес, који је заустављао дах по својим размерама и суровости. Његов социјални и политички утицај, тешко процењив квантитативно, био је ужасавајући. „Народ јадикује“, – како се изразио аристократски лондонски „Фајненшл тајмс“.
Југословенски председник Борислав Јовић је мање иронично упозорио, да су реформе „јако и неповољно утицале на друштвену ситуацију у целини… Грађани су изгубили веру у државу и њене институције… Даља продубљена економска криза и раст социјалних напетости битно је погоршала друштвено-политичку ситуацију и друштвену безбедност“.
Политичка економија распада
Део југословена политички се ујединио за последњу битку осуђених на пропаст, да би спречили разарање њихове привреде и државе. Како је утврдио један посматрач, „отпор радника савладао је етничке баријере, када се Срби, Хрвати, Босанци, Словенци мобилишу раме уз раме уставши са својим друговима – радницима“.
Међутим до тог момента економско супарништво је већ појачало напетости у односима република – како међусобно, тако и са централном влашћу. Србија је у потпуности одбацила план „чврсте економије“, и приближно 650 хиљада српских радника устало је против федералне владе, да би добили повишице плата.
Друге републике су поступиле на свој начин и изабрале понекад супротан пут. У релативно богатој Словенији, например, лидери сепаратиста, такви, као председник Социјал-демократске партије Јоже Пучник, подржавали су реформе: „Са економске тачке гледишта, ја се могу само сложити са социјално корисним мерама у нашем друштву, таквим, као повећање незапослености или смањивање права радника, зато што су оне потребне за унапређивање процеса економских реформи“.
Али у прави час Словенија се прикључила другим републикама, оспоравајући настојања федералне владе на ограничавању њихове економске аутономије. Како хрватски лидер Фрањо Туђман, тако и српски Слободан Милошевић прикључују се словеначким лидерима у супротстсвљању покушајима Федералне Југославије да спроведе радикалне реформе.
На вишепартијским изборима 1990. године економска политика је била у центру политичких спорења; за то време сепаратистичке коалиције су уклониле са власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији. У оној истој мери, у којој је економски банкрот заоштрио занос сецесије, са своје стране појачавајући економску кризу. Сарадња република је фактички прекинута.
А са почетком међусобних сукобљених република и привреда, и сама југословенска нација ушла на безизлазном врху. Процес пада се убрзао, када је републиканска бирократија почела хотимично помагати социјално-економске сукобе ради учвршћивања своје сопствене власти: „Републиканска олигархија, код сваког оног који је имао своју визију „националног препорода“, уместо тога, да направи избор између правог југословенског тржишта и хиперинфлације, изабрали су рат, који је могао замаскирати истинске узроке економске катастрофе“.
Истовремена појава оружаних формација верних лидерима сепаратиста, само је убрзала сурвавање у хаос. Те „милиције“ су вршиле све више многобројних злодела, не само што су раздвојили народе по етничким обележјима, они су такође разбили и раднички покрет.
Западна помоћ
Драконске мере су удариле темељ за нову колонизацију Балкана.
Питање, је ли потребан распад Југославије, првобитно је било предмет дикусија међу западним државама, нарочито Немачком, бившим иницијаторoм цепања, и Сједињене Државе, које су се бојале да отворе националистичку „Пандорину кутију“ и у почетку наводили доказе у корист очувања Југославије.
Одмах после убедљиве победе прве Демократске заједнице предвођене Туђманом у Хрватској у мају 1990. године немачки миинстар иностраних послова Ханс-Дитрих Геншер као резултат свакодневних контаката са својим колегом у Загребу дао „сагласност“ за отцепљење Храватске, Немачка није била пасивни посматрач цепања Југославије; она је „подстрекавала међународну дипломатију“ и извршила притисак на своје западне савезнике са циљема да они признају Словенију и Хрватску.
Немачка је имала одрешене руке, „да успостави економску превласт у целој централној Европи“, Вашингтон је са своје стране, изразио подршку „јединству на основу слободе посредством развоја демократије… Државни секретар Бејкер рекао је Туђману и председнику Словеније Милану Кучану, да Сједињене Државе неће одобрити или подржати једнострано отцепљење… али ако ону буду морали изаћи (из састава Југославије), убедиће их да то учине према постигнутом споразуму у току преговора“.
Уместо тога Словенија, Хрватска, а затим и Босна су увучене у крвави грађански рат против „остатка“ Југославије (Србије и Црне Горе) и српских националиста. Тек тада су САД са закашњењем активирале своја дипломатска настојања у Босни, учврстили своје односе са Хрватском и Македонијом и позиционирали се као претенденти на водећу улогу у одређивању економске и политичке будућности региона.
На Косову …
На Косову су економске реформе допринеле појачавању међунационалних непријатељстава и изазвали узајамне сукобе албанског и српског становништва, самим тим ослабивши и учинивши неспособним за живот како једне, тако и друге. Смишљена манипулација тржишним снагама уништила је економску активност и целокупан живот народа, ствoрили ситуацију социјалног очајања и безизлаза. Паралелно са уништавањем Федеративне Југославије сличне економске реформе су под патронатом ММФ-а биле неметнуте Албанији – са разорним, рушилачким социјално-економским последицама и за њих такође
„План Далас“
Део први
Део други
Уследио је Руски одговор на план Далeс
„Патриоте плашe једни друге са подмуклим плановима непријатеља, уместо да одговорe на њихове планове развију и реализују своје: своје планове, своју доктрину и своју стратегију за победу. Довољно смо се бавили самоодбраном, наступило је време за офанзиву…
Доћи ће време, да и овај криминални режим издајника и пљачкаша буде срушен. У Русији ће бити обновљена рускa националнa власт. И ми ћемо искористити све наше финансијске, материјалне и информационe ресурсe за образовање и обуку људи.
Успоставићемо ред и закон и постепено ћемо обновити праве моралне вредности на којима су наши преци стекли велику славу и моћ.
Ми ћемо подржати и дати простор за креативност носиоцима националног Духа, који је сачуван у најтежим и најсуровијим годинама и кога смо сада дужни предати нашим новим нараштајима. Постепено ћемо пред очима целога света, открити величанствену слику препорода народа Русије, првенствено руског народа и тиме ставити тачку на дефинитивно и неопозиво буђење националне свести.
Уметничка дела и књижевност стећи ће друштвени значај: уметнике и писце окренути лицем ка студијама и оним процесима који задиру у дубину и срж националног бића. Књижевност, позориште, филм – све ће бити у служби, осликавања и прослављању осећајa моралности и људског достојанства.
Ми ћемо се трудити да у свему подржимо подизање кредибилитета оних уметника, који би својим делима доприносили прослављању позитивних хероја наше Отаџбине, који би били светли узори у служби општог добра, као такође, чедности и верности.
Морал ће постати главни критеријум уметности.
Администрација државе ће постати ствар читавог народa, тамо ће бити изабрани и бити постављени најбољи од најбољих представника нашег народа и то ће тада бити наша стварна народна елита. Ми ћемо активно и континуирано подржавати оне који су спремни да искрено и часно служe свом народу. Мито и корупција, бирократија и црвена трака, постаће реликт прошлости, а њихови представници биће означени као отпадници друштва достојни презира.
Поштење и принципијелност, истина и правда, трезвеност и здрав живот, пријатељство и сарадња међу људима, поштовање националних обележја свих аутохтоних народа Русије, посебно руског народa – све ове и друге моралне вредности биће потврђене од стране практичног јавног живота, преносећи се с колена на колено, из генерације у генерацију.
И тек неколико, врло мало њих, усудиће се наставити даљи покушај паразитизмa на другима, увлачити у међусобни сукоб људе и као и целе народе, ширећи лаж и мржњу, али ми ћемо их доследно идентификовати, приводити правди, као и суду јавности постепено их означити као талог друштва. Све ће бити усмеренo на очувању националнo моралних корена.
Ми ћемо утврђивати пут будућим генерацијама. Заузимаћемо се за људе још од њиховог детињства и тинејџерских година, имајући у виду да су млади људи – будућност Русије. Ми ћемо створити услове за њихов духовни, интелектуални и физички развој, формирању у њима осећања, да буду прави домаћини у својој земљи, достојни наследници својих славних предака. Васпитаћемо их да имају осећај националног поноса, части, несебичнe љубави према свом народу и уважавање за друге братскe народe.
Ето тако ћемо ми то урадити! Ми ћемо обновити нашу Отаџбину – Русију! Наш разлог је Исправан! Победа ће бити наша.
O руској уметности, култури и њеним духовним висинама, довољно је на крају рећи, то јест поновити тврдњу Борисa Асафјева:
„Ако би се из светског сликарства уклонило руско сликарство – свет би потамнео.
Ако би се из светске музике уклонила руска музика – свет би оглувео.
Ако би се из светске књижевности уклонила руска књижевност – свет би занемео“.
План Даллеса - уничтожение России
Нема коментара:
Постави коментар