Српска политика, српска историја, и Владимир Владимирович Путин

Велимир Абрамовић

Шта је политика? Високоинтелектуална јавна делатност, чији су узроци једним делом скривени од јавности, а другим делом непознати и нејасни и самом актеру политике, политичару, ако је за њу одредјен вишом промисли. Хана Арент школски дефинише успешну политичку власт као амалгам трећине ауторитета, трећине корупције и трећине силе, али, оно штоу овој алхемијској формули недостаје је улога саме идеје, која уме да чистом метафизичком моћи историје, у преломним тренуцима збивања с неким народом, без икаквог видљивог и објашњивог механизма, одједном уздигне усамљеног појединца на врх, на место водје, и све народне тежње преломи кроз његову личност, отпочињући нову историјску епоху.



 Сасвим некарактеристичан, Америци потпуно загонетан, и у суштини подједнако нечитљив и Азији и Европи, па чак и мудром Албиону, друидско-англиканској и слободнозидарској Британији, Путин у политици не практикује ни устаљену, бирократски префињену европску хипокризију, ни азијски кетман, империјално политичко начело кагана, војсководја Джингис Кана, по коме се у политици никада не изговара истина: ако противник зна истину, онда нема потребе да му се она понавља, а ако је противник не зна, онда је тонајбоље оружје против њега. По том строгом правилу средње-азијског владарског шаманизма, истина и политика не смеју се никако и никада повезивати.

Насупрот свему овоме, Путин се, с обзиром на свој друштвени положај председника најпространије државе на свету, са најбогатијим природним ресурсима, у највећој могућој мери служи искреношћу као непосредним и најефикаснијим средством дугорочног утицаја, и то не само вербално, него и гестовима, целокупним својим понашањем, чиме веома збуњује непријатеље и њихове софистициране калкулкације често оставља без икаквог дејства.

И као што разоткрива Достојевски у надахнутом обраћању на годишњици Пушкинове смрти: у руској идеји свечовека је и највећа, непобедива полуга моћи која води до спонтаног уједињења Света, и то по космолошком принципу за који су знали још Халдејци и њихови унуци, Питагорејци: да сродно неодољиво привлачи сродно. Ту космолошку закономерност Фјодор Михајлович именује једноставно: свечовечанска љубав. Али, шта је то, заправо, конкретна љубав медју народима, шта то уопште може бити, пита се он даље те вечери на Пушкиновом помену, ако не способност да се најразноврснији генији свих других раса и народа приме у нашу руску колективну душу као њен род родјени?

 ”Ми ћемо наћи излаз из европске туге и помирити европске супротности…О, европски народи и не знају колико су нам драги…” пророчки, али за будућност и политички обавезујуће изговара Достојевски, додуше с искуством бесмисленог Наполеоновог похода на Русију, али пре Хитлеровог, који се историјски заиста завршио љубављу медју зараћеним народима, мирним уједињењем Немачке и Јељциновим казачоком на тај велики дан узајамног немачко-руског медјународног опроштаја. Не могу овде а да не асоцирам да је на неки начин и сама идеја Немачке државе настала, родила се у Русији, у глави и срцу Ота фон Бизмарка, који је одмах по повратку из Санкт Пертерсбурга, где је био посланик Пруске, 1861 отпочео уједињење немачких провинција у будућу немачку државу.

Међутим, предосећајући да ће се Европа ујединити само површно, еклектички, чиновничко-финансијски, а не органски, односно духовно, најдубљи српски богослов, Јустин Поповић, ламентује над њом још тридесетих година прошлог века: “А Европа, као Јуда, сама ће се обесити!” Свакако је отац Јустин имао у виду Библију и дванаесто певање апокалиптичке визије Светог Јована у пећини на Патмосу, у коме је још у петом веку наше ере прецизно описана Европска заједница: жена, на плавој позадини, око главе јој дванаест звезда, а под ногама полумесец. Пророкована је ту и целокупна судбина Европске заједнице, по којој ће се народи својевољно, без рата, удружити, али исто тако својевољно се и поново разићи.

Вратимо се нама.Праве и дубоке су српско-црногорско-херцеговачке везе са Русијом и њеном верском и културном историјом, још од како је на Светој Гори, у Пантелејмону, нашег Растка Немањића замонашио отац Макарије, преко српске линије Јакшића у женској лози Ивана Грозног, па све до ученог монаха Саве Хиландарца, који је конструисао и на Кремљ поставио први московски јавни часовник.

Уследио је још бољи наставак: видовити херцеговац, гроф рагузински Сава Владиславић купује на пијаци робова у Истамбулу бистро и учено младо арапче, коврджаве косе, које је срицало две речи старо-грчког, и поклања га Петру Великом, да би тај мали Арапин остао на двору и једног дана постао Пушкинов деда, да би тај исти Пушкин написао песму о Црном Дјордју (водји првог српског устанка 1804), да би, касније, и после смрти вождове, посећивао његову кћерку, монахињу, у манастиру у Бесарабији.

Убрзо је промисао Владиславићу доделила и друге значајне задатке и улоге, осим ове у родослову божанског песника Пушкина: да организује прву руску заграничну обавештајну службу у Турској и Француској, да спасе живот Петру Првом и сачува опкољену руску војску, пристајући на услов да Турцима изручи самог себе, лично преговарајући са турским пашама, који нису знали како он тачно изгледа. Успешно је разграничио Русију и Кину и основао свету мисију Руске православне цркве при мандаринском Белом Лотосу, из чијих латица је, вековима касније, изашао и један Чу Ен Лај.

А сусретао сам многе Србе, Црногорце и Херцеговце, са завршеним гимназијама и факултетима, који за Саву Владиславића никада нису чули, или пак Црногорце, који су читаве делове Горског вијенца знали напамет, али нису знали одакле Његош владика, како је он то постао. Помињали би Пећку патријаршију, Београдску, Сремско-карловачку, Васељенског патријарха у Константинопољу, чак и самопроглашење. Чињеница да је Његош рукоположен за владику у Московској патријаршији, некако је све време измицала њиховом модерном титоистичком образовању. Судбина је тако хтела да стицајем околности владика Његош буде и једини Србин присутан на Пушкиновој прераној сахрани.

Кад је реч о изговорима за промашаје и грешке, могуће су у основи две врсте скривања правог стања ствари, приказивањем да је боље него што јесте и да је горе него што јесте. Ову другу врсту морално дозвољеног варања противника унео је у руску политичку праксу генијални кнез Потемкин, први министар Царице Катарине ИИ, који је уз Волгу, у дужини од 300 км, приредио сценографију напредних руских села и тврдјава, који су, медјутим, постојали само фасадама окренутим према реци, иза којих није било ничег, осим непроходних шума. Испред ових кулиса су костимирани руски мужици и војници срећних лица играли и певали уз печење, пиво и медовину, док је реком пролазио царски брод са европским посланицима. Наравно, посланици су имали своје шпијуне, а на то је Потемкин и рачунао. Обавештени од поузданих доушника да су и села и сва војна постројења, која су видели, само политичко позориште, посланици су јавили у Париз, Венецију, Лондон, Берлин…Истамбул да је Русија слаба, што у ствари није било тачно. Заиста је импресивно да је Потемкину пошло за руком што до тада никоме није, да противнике обмане истином, коју су сами открили.

Супротно кнезу Потемкину, Владимир Владимирович у руководјењупосткомунистичком Русијом тежи да практикује искреност, јасноћу и отвореност, што као нестандардни одговор Русије на мутну светску ситуацију, веома збуњује прагматичну банкарско-политичку елиту данашњег Света, навиклу искључиво на интересно, а никако на етичко просудјивање државничких потеза.

За Русе је карактеристична историјска, а не политичка свест, поготову зато што за већину руских људи више није никаква тајна да ефикасно демократско уредјење Запада, такво какво се приказује у уджбеницима политичке философије, у стварном друштву не може да постоји.

 Али, говорећи о Владимиру Владимировичу Путину, осећам да треба истаћи и неке важне догадјаје српске историје, у којима су Руси тек посредно или накнадно учествовали. Није ли вожд Првог српског устанка против Турака био католички националист, фрајкор, није ли он успешно завршио аустријску обавештајну школу и није ли убио свог оца, када је старац одбио да с њим предје реку Саву и побегне у аустријску војводјанску равницу, у слободу,али и у емиграцију? Није ли вожд, најзад, враћајући се из Русије као новопримљени члан Хетерије, тајног политичког друштва за ослободјење Грка од Турака, отписан од Аустрије и топло, сузама отпоздрављен из Русије, наивно верујући у обнову своје историјске мисије, и сам на превару изгубио главу, и то од кумове руке, умирући тако као храбар војник и несумњива историјска личност, али, политички, а поготову езотеријски, потпуно неписмен.

Није ли Милош, налогодавац вождовог мучког погубљења, кога толики славе као мудрог, дубоко историјски погрешио, када је тридесетих година деветнаестог века у Истамбулу одбио савет турског Султана да му први амбасадор у настајућој српској држави буде Аустријанац, а потом исто вече отишао у енглески конзулат и затражио првог посланика од Енглеске, и тако, нехотице, отпочео необјављени рат неповерења са царском Русијом, који га је напокон, 1903, коштао целе династије Обреновића?

Пуковник Ходжис, који је као први страни званично акредитовани дипломата дошао у Крагујевац, престоницу Милошеве Србије, убрзо је постао омиљен, знао је да се шали на српском, свирао тамбурицу и лепо играо српска кола. И ово је сигурно олакшало кнезу Долгорукову да, деценију касније, у свом извештају руском генералитету, означи Србе као англофилски народ, непоуздан Русији. Сличну оцену о Србима поновио је касније у америчком Хералд Трибјуну и Карл Маркс, додајући да и други малобројни балкански народи, ослобадјајући се од Турске, неће тражити руску заштиту, него пуну политичку самосталност.

Како је могуће да, Чедомиља Мијатовића, српског посланика у Лондону1903, посебно позваног чак на две озбиљне спиритистичке сеансе пре мајског преврата и убиства краља Александра и Драге Машин, енглески спиритистички медијуми и психометри месецима унапред извештавају о предстојећем пучу, и то исцрпно, сликовито, и како се убрзо показало – у детаљ тачно, а да српска историографија тог периода ову чињеницу напросто игнорише и не покушава да је протумачи ?

Дубоко негодујем против позитивне историјске оцене коју је наш познати теоретичар права, професор Слободан Јовановић дао кнезу Милошу Обреновићу. Напротив, Милошева, да употребим српски народни израз, пилићарска, ситнодиктаторска политика одржања личне власти по сваку цену, показала се на дужи рок катастрофална за Србе као народ и Србију као државу. Његови историјски погрешни, чак бесмислено тајни савези са Турском, са Енглеском, са Аустријом, са несловенским народима, који по природи свог интереса Србима могу бити само искрени непријатељи и само неискрени савезници, довели су, на крају крајева до физичког нестајања Срба са Балкана и то свакако јесте, и ако са одложеним дејством, ипак директна последица одсуства Милошеве историјске свести, као и одсуства његове било какве оствариве визије будућности српског опстанка кроз векове. Због тога и не чуди, да је већ споменути професор Слободан Јовановић, као председник избегличке краљевске владе у Лондону у доба ИИ светског рата, без игде забележеног икаквог правог протеста, саслушао на ББЦ-ију, свог краља Петра ИИ Карадјордјевића како се, због текуће политике, јавно преко радиа одриче своје сопствене краљевске војске у отаджбини, а тиме и свог сопственог српског некомунистички оријентисаног народа, што је бесумње преседан краљевског самоиздајства у историјама свих династија уопште.

Али, није само династија Обреновића упорно правила историјске грешке према Русији. И отац поменутог Петра ИИ, краљ ујединитељ троименог јужнословенског народа Срба, Хрвата и Словенаца, Александар И Карађордјевић сањарио је да сруши Стаљинов режим помоћу 350 000 белогардејских Руса, који су код њега нашли уточиште и 1953 отишли како су и дошли, одједном и сви заједно, половина на Запад, половина на Исток, остављајући за собом огромну културну, образовну, научну и уметничку празнину, од које се Србија никад више није опоравила.

Да не заборавимо и бриљантног принца Павла Карадјордјевића, племенитог Демидова по мајци, чије се право на регентство, као и аутентичност тестамента Краља Александра којим га је добио, још увек испитују. Постоји прича да је блаженопочивши краљ регентство био наменио својој жени Краљици Марији, патријарху Српске православне цркве Варнави и генералу Томићу, шефу обавештајне службе, што је заиста убедљивије од изненадног регентства Перовића и Станковића, два јавности скоро непозната човека, које је послератна Титова Југославија осредње казнила принудним радом, третирајући их као безначајне квислинге.

Било како било, историчар уметности и успешан колекционар, принц Павле сматрао је да ће личним шармом изаћи на крај са једним промашеним академским сликаром, Хитлером, и кренуо је с њим у договор без медјународног покрића, да би најзад, након кратке надреалистичке игре завршио у енглеском прогонству у Кенији, не успевши да спречи рат у својој земљи. Истини за вољу, ето, тај наш кнежевски Рус по мајци, био је једини интелектуалац са правим духовним интересом, који је икада био на икаквој власти у Србији и Југославији.

Преплети српске и руске историје имају и своје константне тајне, каква је, на пример, улога и делатност Хелене Блавацке у Србији и на Балкану 1866 -1868. Била је најнадахнутији медијум свога времена, и са тетком кнеза Михаила Обреновића, Катарином, често ноћима призивала покојнике, али и виша бића, чија егзистенција је изнадљудске. О убиству кнеза Михаила, његове тетке и њене кћерке у Кошутњаку 1868 године, Блавацка је исте године написала приповетку на енглеском језику, под необичним насловом Да ли двојник може да убије? и објавила је у Бечу. Узгред, на овај необични поступак Блавацке, српски историчари немају још никакву референцу.

Пуковници су јој били судбина. Од првог мужа, пуковника Блавацког, побегла је са Кавказа у Индију, а други и последњи муж, амерички пуковник Джејмс Олкот, основао јој је Теозофско друштво у Филаделфији, намењено да ради на синтези религије и науке. Нијеневажан податак да је после смрти своје жене, пуковник Олкот постао генерал и министародбране Сједињених америчких држава. Светска езотеријска путница, Хелена Блавацка јена енглеском написала и капитално дело своје теозофије, Тајна доктрина, коју је на рускипревела Хелена Кутузова Рерих, унука маршала Кутузова и супруга руског космисте,мистика и сликара Николаја Рериха, чијих је осам дела за свој музеј купио Принц Павле, амедју којима је и једно од најбољих Рерихових уља на платну, слика Свети гости. Ипак, нједан од тих његових радова у депоу није никад нашао место у поставци Народног музеја у Београду.

И ако је најважнији идејни и финансијски мецена модерне уметности с почетка двадесетог века јер је подржавао и помагао Марка Шагала, Сергеја Дјагиљева, Римског Корсакова, Кандинског, Јаблонског,Игора Стравинског, за чију је прву модерну паганску етно балет-оперу Посвећење пролећа предложио либрето и за париску премијеру 1911 урадио незаборавну сценографију, Николаја Константиновича Рериха на западним универзитетима једва да спомињу. Интересантан је и податак да је Југославенска академија знаности и умјетности у Загребу у предвечерје Другог светског рата, Рериха изабрала за свог члана, једногласно, на основу анонимног реферата.

Један важан Србин био је са Рерихом веома близак, војводјанин Павле Ранков Радосављевић, који се замонашио у Либертвилу, па размонашио, затим постао шеф катедре запедагогију Њујоршког универзитета и пред ИИ светски рат реформатор америчког школства ипуних четрдесет година био пријатељ и често поверљиви секретар Николе Тесле. По жељиРериховој, а у пуном складу са личном вером и опредељењем, Павле Радосављевићпостаје и управитељ и супервизор свих рериховских институција у Америци.

Да не заборавимо и Рерихову постхумну улогу у одредјивању изворно метафизичких идеја спољне и унутрашње политике Титове Југославије, несврстаности и самоуправљања, идеја, које Срби, у души либерални, нису у Титово доба ни разумели, ни усвојили. Медјутим, баш ове идеје су чудном игром провидјења, тек након распада социјалистичке Југославије и актуализације српске средњевековне историје, постале суштинасрпског политичког самоосећања.

 Ако је неко био архисвештеник несврстаности и самоуправљања, онда је то свакако изумитељ прве националне хришћанске цркве, Свети Сава: ” Ми смо судбински предодредјени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку и да признајемо изнад себе само Небески Јерусалим, а на Земљи никога.” (Беседа у Жичи) Кад год се, у својој донкихотској борби против целог света, позивао на ове изворне вибрације, Слободан Милошевић је имао пуну, једнодушну подршку српског народа.

Српска ментална матрица, најсличнија неолитској култури Лепенског Вира и Винче, у ствари је авангарда процеса глобализације, и у крајњој линији једина која се може лакопланетарно пресликати: у нашем спонтаном социолошком експерименту већ је полуостварено Кропоткиново друштво без државе, нека врста информатичко-технолошке родовске заједнице, у којој у будућности тек треба да преовладјују духовне институције,еколошка пољопривреда и наука ускладјена са природним поретком ствари, то јест, космичкихармонична и зато свемоћна Теслина физика. .

Проводећи задње дане у северноиндијском месташцу Кулу, сликајући само врхове Хималаја под сунчевим и астралним, душевним осветљењењима, Рерих је, дискутујући спољнополитички пут слободне Индије са својим честим посетиоцем, Джавархалалом Нехруом, препоручио несврстаност као оригинално индијски пролаз измедју површно сукобљених светова капитализма и комунизма. Није ли и чудно унутрашњеполитичко уредњење – самоуправљање, и с њим повезано уздизање свести, за које су се деценијама толико здушно и загонетно залагали Тито и Кардељ, у ствари покушај пресликавања унутрашњег поретка митског града Шамбалаха, у коме се, без наредбодаваца, искључиво по налогу највишег унутрашњег јаства, високо освешћени ратници светлости боре за коначну победу космичке правде и доброте?

Зар није Рерих, на путовању кроз Монголију 1934, дао савет свом ученику, Хенрију Воласу, тадашњем америчком министру пољопривреде, да промени реверс новчанице од једног долара и тамо утисне пирамиду са свевидећим оком на врху и знацима и изрекама Новог светског поретка, што је исте године и учињено, да би касније,1941, тај исти Волас, као Рузевелтов ратни подпредседник САД-а, заједно са СавомКосановићем, нећаком Николе Тесле, саставио Теслин текст подршке Титовим партизанима,који је остарели Тесла невољно парафирао ?

Подсетимо се и Атанасија Стојковића, ректора Харковског универзитета, аутора прве књиге о метеоритима на руском језику, по чијем имену је академик Кулик назвао брдашце у Тунгузији где је, како је тада веровао Кулик, у подножју ударио Тунгуски метеорит 1908, да би савремена руска наука поставила нову хипотезу о тунгуској катастрофи као о задњем великом експерименту Николе Тесле и његове тајанствене куле Варденклиф на Лонг Ајленду код Њујорка, сложеног осцилатора намењеног да резонира са целим енергетским системом планете, способног да кроз природне медијуме трансмитује било коју количину електричне енергије, заправо – плазме, на било коју удаљеност на Земљи.

Научник Стојковић, познат и као незгодан човек, избледео је у српском памћењу јер се оштро супротстављао језичким реформама самоуког Вука Караджића, који је изменио глотологију српског језика, редукујући га на скучени речник народне свакодневице, лишавајући Српски мисаоних чињеница и већине апстрактних појмова. Наравно, ова Стојковићева аргументација данас је изгубила на значају, јер се Србијом, алии Светом, неочекивано проширио Енглески, постајући нови, употребљиви Есперанто.

Али, оканимо се прошлости и садашњости и окренимо се будућности руско-српских односа. Најбоље упутство за руско-српски заједнички наступ дао је већ поменути антрополог Павле Радосављевић у двотомној студији Ко су Словени, никада преведеној на српски, а колико знам, ни на руски. Књигу сам са посветом аутора нашао у Теслиној личнојбиблиотеци, на енглеском. Радосављевић помно анализира Словене, и на крају закључуједа, када на ред додје уједињење Света, а неминовно ће доћи, и већ је дошло, јединоСловени имаће довољно дубок и широк одговор на овај изазов и да, према томе, будућност припада Словенима, односно словенском решењу уредјења јединственог човечанства. Нови облик религиозности одговарајући свим расама, друштвима, народима и нацијама и примерен светском друштву у настајању, мора бити и биће одуховљена наука, пре свега физика, која се и онако већ бави најопштијим појавама: временом, простором иматеријом, као и космогонијом - пореклом самог Универзума.

За наш српско-руски наступ има један наизглед необичан српски услов, а то је свеобухватна руска сарадња са одабраним српским појединцима, а не са целим српским друштвом или државом, у оснивању заједничких духовних институција новог научног доба. Зашто са појединцима?

Неповољни историјски догадјаји, који су Србији поништили све што је изборила у последњих сто и педесет година, разарање изнутра и де фацто обесмишљавање српских културних институција дугорочним спољним санкцијама, секуларизација цркве, најзад, принудно растварање државе у народу због дуготрајно неодредјених државних граница, једном речју, сурова и неприхватљива друштвена стварност, с друге стране, отворила је несвакидашњи степен слободе надареним личностима за неспутани психо-космички развој, убрзану самоиницијацију и индивидуацију до највишег степена и пробудила најдубљу интуицију и најмоћније природне силе у појединцима.

Биографија Владимира Владимировича Путина, коју имате пред собом, указује на једног префињеног високог стручњака, који је, растерећен државничког егоизма, у дневнуполитику увео метаполитичке механизме којима неприметно и веома успешно управља,другим речима, своју велику земљу Путин не води ослањајући се на економско-политичкувештину и војну моћ, него превасходно уважавајући увиде и истине које му пружају вера инаука.

Велимир Абрамовић