БРАВО ТУРЦИ, БРАВО!

Вестинет

ШОК У ТУРСКОЈ – НАРОД ПОРУЧИО: НЕЋЕМО У РАТ, НИСМО СЛУГЕ ИМПЕРИЈАЛИЗМА

 ЈОШ ЈЕДНОМ БРАВО ЗА ТУРКЕ И ЊИХОВЕ ЧВРСТЕ ОДЛУКЕ. Многи би се требали угледати на овај потез и рећи не, тамо где треба. Да су људи у бившој Југославији били паметни и освештени као што нису, могли су спречити силна крвопролића…, али, можда још имамо времена да размишљамо о будућности и да не доведимо нашу децу у ситуацију да крваре и гину. Наша будућност, будућност наше деце и свих поколења се гради у садашњем тренутку. Људи, немамо право да будемо себични.

Народ Турске је јасно показао руководству државе а посебно Ердогану, да не жели водити туђе ратове, а нарочито не империјалистичке. Првенствено се Ердоган приборавио, као и сваки диктатор и помислио да је господар без ограничења, да може народ гурати у рат за другог и туђе интересе. У време када се зачују ратни бубњеви, глас разума често изгуби свој простор у најчитанијим медијима. Управо тај глас разума сада треба потенцирати, он мора остати – ако ништа друго – онда као историјски документ као одбрана од ревизионизма. Већина становника Турске не жели овај рат који им се сваког дана, чак и сата, покушава наметнути. Време у којем живимо, због напретка технологије и доступности информације, више нам не оставља простора за накнадна извињења попут „нисмо знали“. Многи становници Турске, махом млади људи, показују да итекако схватају и разумеју ову прљаву игру у коју се зели увуци њихова дрзава и они сами. Ако ће становници Турске икада бити против рата онда је то сада, у тренутку када је њихова држава остварила завидан економски раст и када би требала преузети улогу стабилизатора у регији.

Уместо просперитета, напретка и мира, сада им се нуди пакао рата, крвави сукоб са суседном Сиријом, земљом чије становнике многи Турци називају својом браћом. Последњих месеци турски премијер Ердоган срозао се на функцију разгласа већих сила него што је Турска, уступио је своју територију којекаквим плаћеницима који стижу из најразличитијих делова света. Турска власт сврстала се на страну империјализма и та злочиначка идеологија у потпуности је обузела и прогутала њихов дојучерашњи став неговања добросуседских односа у регији. Као и у свим другим државама, било да се радило о Турској, САД-у, Израелу, Русији, Ирану, па и Сирији, никад себи не смемо допустити такву непажњу, такав катастрофалан пропуст, да почнемо изједначавати становништво с извршном власти. У време високих тензија многима то постаје све теже, али управо је та диференцијација једина кочница која нас може спасти од потонућа у потпуну летаргију, малодушност, али и неоправдану мржњу.

У прилог томе иду догађаји који су се догодили пре неких 48 часова, овог четвртка, 4.10.2012, на улицама Истанбула. Информације говоре како се окупило више десетина хиљада људи, анти-ратних протестаната, који су вечерњим марширањем кроз улице овог историјског града јасно поручили властима у Анкари, и целом свету – „ми рат не желимо !“. Хиљаде су одбацили срамотну и понизну турско-америчку алијансу и истакли солидарност са сиријским народом. Треба знати и то да везе два народа, турског и сиријског нису баш уобичајено коректни него знатно више од тога. Народ у обе државе се међусобно уважава и сматрају се браћом. Управо такве односе у недавном интервјуу који је Асад дао турским новинама, истакнуто је да оба народа знају за игру запада и да не желе међусобни конфликт. Оно што је можда и најважније споменути, што уистину показује овај марш у целој својој величини, је податак да су демонстранти почели излазити на улице одмах након што је турски Парламент објавио како прихвата нови мандат који премијеру Ердогану даје овлашћења да сме слати војску у „друге земље“.

Упркос чињеници да сви медији говоре о трагично страдалим цивилима у среду поподне, упркос чињеници да медији такође потпаљују ситуацију и призивају рат – како турски, тако и шире – народ је изашао на улице, а далеко већи број, који нису били на улицама, слажу се с оним што је поручено за време марша у Истанбулу. Анти-ратне демонстрације никада нису ударне вести, често нису  ни вести, али када је реч о Турској, став турског народа налазимо готово свуда, треба га само потражити. Само кратки преглед коментара на њиховим најчитанијим онлине новинским издањима јасно показује шта мисле о конфликту у Сирији, ставу турске владе као и потенцијалном рату са Сиријом. Огромна већина апсолутно се противи таквом сукобу. Слогани и транспаренти на улицама Истанбула, као и на неким мањим протестима у другим градовима, говоре много о томе како се осећа турски народ: „Овај рат није мој рат !“, „НЕ империјалистичкој интервенцији у Сирији“, „Зауставићемо АКП-ову политику рата“, „Нећемо бити војници у служби империјализма“, „САД макните руке с Блиског истока“. Данас је турски лист објавио информације како су побуњеници заправо гранатирали турски град и притом убили петоро недужних турских цивила, две жене и троје деце. Такође се истиче како су гранате које су пале на град побуњеницима дате директно од стране турских ауторитета с друге стране границе. Дакле, јасно и гласно: Ердоган је дао ракете плаћеницима у Сирији који су онда тим истим ракетама убили турске грађане. Суштина је у томе, што је Ердоган дубоко загазио у потчињеност центрима моћи западних сила да је постао карикатура.

О провидној и глупој Ердогановој тактици можете прочитато ОВДЕ

 Јасно је као дан да је САД планирао инвазију на Сирију и то првенствено преко Турске коју Ердоган увлачи у рат. Цела америчка машинерија је укључена у овај пројекат, иако је јасно да ходају по ивици ножа и да може букнути Трећи светски рат. 

Ова вест вероватно ни многим Турцима неће доћи као изненађење, многи већ неко време знају правила ове игре и шта се стварно дешава када је реч о сиријском конфликту, али, њихово одлучно одбацивање учествовања у таквом сукобу изузетно је важно. Ердоган, западне силе, регионалне анти-сиријске силе, УН, медији који нас питају „хоће ли и наша земља у рат пошто је чланица НАТО пакта?“ – сви су дали свој допринос да сиријска криза већ данима игра на рубу регионалног, потенцијално и ширег, рата. У исто време анти-ратни протести ретко се спомињу. Статистичка је истина како анти-ратни протестии већ дуго нису зауставили ни један рат, али конфликт који се сада изазива могао би бити толико опасан, толико експанзиван, да је сваки анти-ратни сентимент итекако пожељан – нарочито десетине хиљада људи на улицама. Нико нема толику прилику и толику одговорност да стане на крај разбукталом милитаризму, који је одзвањао зидовима турског Парламента пре два дана, колико сада има турски народ који мора рећи своје историјско „НЕ“.