Вања Вученовић
Оно што се данас можда слабије или недовољно јасно види из перспективе Београда и остатка Србије, а све присутније је на овим просторима – представља овдашње вештачко наметање и спровођење опасног тренда “војвођанизације” свеукупних друштвено-политичких прилика. Проблем не би био ни изблиза толико озбиљан да војвођанизација у поменутом контексту нема изражени антисрпски карактер, каже у ексклузивном интервјуу за магазин “Геополитика” Вања Вученовић, главни уредник интернет магазина “Српска аналитика”.
Поштовани господине Вученовићу, као уредника сајта Српска аналитика, и као некога ко живи у Новом Саду, занима нас Ваша стручна оцена, али и лична импресија о политичком и економском стању у Аутономној покрајини Војводини?
Нисам склон да политичку и економску „слику“ АП Војводине посматрам одвојено од свеобухватне слике Србије која, сложићемо се, није нимало сјајна и бајна. Наше грађане који живе у Покрајини муче идентични проблеми који муче грађане који живе у Београду, Шумадији или, пак, на крајњем југу Србије. Заједнички именитељи свих тих проблема јесу беда, пустош и бесперспективност коју је за собом оставила досадашња владајућа политичка гарнитура, а коју су грађани потпуно оправдано казнили на недавно одржаним мајским изборима. С друге стране, непостојање озбиљног и оперативног плана досадашње покрајинске власти којим би се побољшао животни стандард грађана АП Војводине и оживела умирућа војвођанских села или покренула годинама систематски уништавана „војвођанска“ пољопривреда, треба да буде озбиљан аларм за узбуну предстојећој, надам се одговорнијој, републичкој власти да се коначно озбиљно, у оквиру својих надлежности и овлашћења свеобухватно позабави „питањем Војводине“. Када кажем свеобухватно, онда мислим и на потребу уставног и законског обуздавања овдашње, агресивне и бахате „војвођанерске“ владајуће врхушке од свих даљих покушаја, који би за свој коначни циљ имали потенцијално издвајање АП Војводине из састава Републике Србије. Наравно, ради се о сложеном феномену који захтева посебну елаборацију.
Постоје мишљења да се у северној српској покрајини одвијају подземни политички процеси тихе сецесије. Да ли је та оцена тачна и, уколико јесте, којим аргументима бисте Ви могли да је поткрепите?
Нажалост, морам признати да сте потпуно у праву. Оно што се данас можда слабије или недовољно јасно види из перспективе Београда и остатка Србије, а све присутније је на овим просторима – представља овдашње вештачко наметање и спровођење опасног тренда „војвођанизације“ свеукупних друштвено – политичких прилика. Проблем не би био ни изблиза толико озбиљан да војвођанизација у поменутом контексту нема изражен антисрпски карактер, што код многих национално освешћених Срба овде, потпуно оправдано ствара бојазан од могуће реализације, на овим просторима у различитим облицима историјски присутних, сепаратистичких тежњи које негују и разрађују поједине политичке и интелектуалне групације, најчешће сакривене иза паравана недодирљивости и одсуства било какве одговорности досадашње, у многим аспектима проблематичне Покрајинске власти.
Иако бих лично волео да нисам у праву, и да резултати озбиљних истраживања „војвођанске“ друштвено-политичке свакодневице у оквиру Српске аналитике показују другачије, али морална и професионална обавеза ми налаже да упозорим на оно што постаје све очигледније, а то је да политичко – економска и културна политика АП Војводине данас заснована, дугорочно и прорачунато пројектована у правцу нечујног издвајања овог простора из државних оквира и зоне утицаја Републике Србије.
Полазну основаност за такву бојазан налазим првенствено у поприлично проблематичном и у много чему уставно неутемељеном Статуту АП Војводине и пратећем Закону о утврђивању надлежности Војводине, који – уколико само мало пажљивије покушате да проникнете у сам дух тих аката - имају недвосмислен „призвук“ вешто (о)смишљеног додељивања државних прерогатива Војводини, а у чему досадашња власт у Београду није видела, или није желела да види ништа спорно или нешто што би у некој будућности могло да има озбиљне последице по државно јединство и суверенитет Републике Србије.
Статут Војводине је, често користим ту сликовиту формулацију, као боца из које је пуштен дух сепаратизма, кога, како време буде пролазило, нико више неће моћи контролисати нити зауставити.
С друге стране, паралелно са нормативним „осокољивањем“ сепаратистичких амбиција, теку и живе активности делова званичних институција АП Војводине, и разноразних „културних“ центара усмерених ка изградњи једног новог, засебног и врло опасног „војвођанског идентитета“, за шта је ангажован озбиљан, добро умрежен и координиран политичко-медијски апарат Покрајине са све невладиним организацијама и „неовисним“ новинарским удружењима.
Истакнуту улогу у изградњи и афирмисању тог „идентитета“ има овдашњи „јавни сервис“ који даноноћно, путем „меке пропаганде“ настоји да потпуно „војвођанизује“ све аспекте друштвеног, економског и културног живота, тако да они ни на који начин не би могли чак ни да подсећају на шири српски контекст. Не желим да призивам било какво зло, али пример споља пројектованог и насилног распада бивше СФРЈ јасно показује да реализација плана дестабилизације једне државе има свој почетак у сфери пропаганде и рата дезинформацијама и полуистинама, те када се створи погодан друштвени амбијент и „умеси“ подобно јавно мњење, није тешко произвести конфликт који ће користити у сврху остварења одговарајућих државотворних циљева. Из тог разлога је – уколико имамо у виду све претходно изречено – и процес „војвођанизације“ потенцијално опасан у некој ближој будућности.
Потребно је напоменити да је процес „војвођанизације“ дугорочан и постепен, те да он није питање само овог тренутка, нити је почео недавно. Он је неке новије „контуре“ добио одредбама Устава из 1974. године, а успех или неуспех процеса и интензитет којим ће се развијати у будућности зависиће пре свега од одлучности нове власти у Београду да му једном за свагда стане на пут. Искрено верујем да ће воља да се такав процес обузда бити присутна у активностима владе, која треба да буде формирана у данима који долазе.
На рачун „Београда“ се из Новог Сада упућује низ оптужби за наводни „централизам“, економску експлоатацију, „Где су наши новци?“. Колико су те оптужбе утемељене, и из којих политичких центара они долазе?
Најлицемерније у прорачунатој психолошко – пропагандној операцији актуелних војвођанских властодржаца је то што оптужбама типа „где су наши новци?“ настоје да представе Србију грађанима који живе у Војводини као неку тобожњу злу маћеху која, наводно, непрестано и беспризорно економски експолоатише и злоупотребљава незаштићено и неухрањено „војвођанско чедо“. Прво, такве паушалне оптужбе немају своје утемељене нити у Уставу нити у пратећим законима који јасно регулишу обим учешћа АП Војводине у буџету Републике Србије које није ни изблиза тако скромно како „војвођанери“ настоје преварно да представе. С друге стране, поменути заговорници „војвођанизације“ упорно избегавају да објасне грађанима док дижу сву ту галаму око „наших новаца“, да се управо њиховим новцима финансира промоција сепаратистичких тежњи. Нисам посве сигуран да су грађани дали свој глас за такво „понашање“ војвођанских властодржаца. Промотери војвођанизације би требало, пре него што поставе питање „где су наши новци?“, да завуку руке у своје дубоке џепове, па тек онда да показују прстом на неке друге лопове. То је класично хватање на галаму по добро опробаном принципу „држте лопова!“ Када је о „војвођанским новцима“ реч, није потребно ићи изван Новог Сада где, заправо, почињу и где се завршавају сви путеви новца и то: од раскошних покрајинских фондова преко „перионице“ новца зване Развојна Банка Војводина, па коначно до џепова владајуће индепендистичке „војвођанерске касте“. Дакле, пуно изазова стоји пред новом српском владом у потрази за одговором: где су и код кога су завршили „наши новци“?
Колико је у процесима сецесије присутан спољни фактор, пре свега Немачка и Мађарска? Стиче се утисак да се паралелно са процесом сецесије одвија и такође тиха ревизија историје. Какав је Ваш коментар?
Свакако да су на текући, дугорочни и пузајући процес сепаратизма наслоњени и интереси појединих спољних центара моћи који, ако могу тако да кажем, спретно јашу на ветру „војвођанизације“. Многи из иностранства озбиљно и плански раде на исправљању „историјских неправди“ везаних за овај простор и на остварењу недосањаног сна о поновном васкру велике Аустроугарске монархије и данас је јавна тајна да је Војводина, а посебно Нови Сад као центар политичких и привредних активности Покрајине, гнездо обавештајних служби околних земаља које свакодневно предано раде на подстицању и пренаглашавању неке наводне географске, економске, политичке и културне посебности Војводине. Све то у неким даљим оперативним фазама требало би да резултира изградњом чврсте свести о некој тобожњој самодовољности Војводине, којој је Србија ништа друго до баласт ког што пре треба да скине са својих плећа. На ту околност будућа републичка власт треба да обрати посебну пажњу, и колико је то год могуће обузда „војвођанског духа из боце“, који нема намеру да стане у својој бахатости.
Практично читав простор некадашње Југославије, а посебно Србије је од почетка деведесетих година прошлог века, коришћен као својеврсни експериментални полигон на коме су испробане готово све врсте и облици неконвенционалног и моћног пропагандног оружја као неизоставног елемента мрежног рата, које ће „Империја“ недуго потом, осокољена успехом „балканског експеримента“ користити и у региону Блиског истока. Неизоставни елемент таквог експеримента представља и ревизија и преобличавање историјских чињеница и изградња нових, лажних националних, етничких идентитета и ентитета, а све у сврху дезитеграције и растурања јединствених државних заједница.
Бојим се да данас домашаје таквог злоћудног експеримента можемо да осетимо и на примеру Војводине, где се ужурбано – додуше још увек подземним каналима – делује у правцу стварања неке издвојене војвођанске историје и духовности, па се чак и све више говори о постојању неког наводног историјског континуитета и легитимитета „самосталне војвођанске државе“ као и о насушној потреби оснивања наводне војвођанске православне цркве, матице војвођанске итд.
Подсетићу цењене читаоце „Геополитике“ да се у току прошлогодишњег пописа поједини владајући војвођански политички кругови водили, непрестану, свеобухватну агресивну кампању против грађана који живе у Покрајини како би их приволели да се „слободно“ изјасне као „војвођани“, иако је јасно да поменута етничка или национална скупина не постоји, нити да њено постојање има било какво научно или историјско утемеље. За мудре и далековиде политичке факторе у Београду и новоизабраног председника Николића, такви поступци морају да буду довољан разлог за благовремену реакцију, како и север Србије једног дана не би евентуално доживео трагични „косовски сценарио“.
Која је идеолошка основа војвођанских аутономаша, и да ли ћемо и у Војводини видети на делу антисрпску идеолошку синтезу комунизма и западног неолиберализма?
Добро сте приметили да је идеолошка матрица војвођанизације заснована на чудноватом брака комунизма и неолиберализма, који је у „војвођанској варијанти“ претежно антисрпски. Занимљиво је да тај спој, који своју подлогу црпи, пре свега, у комунистичком уставу из 1974. године, паразитира и развија се несметано кроз „војвођанске институције“ неометано, практично, до данашњих дана. Осим што је изразито анти – српски настројена, поменута спрега је својом политиком успела да Покрајину – од тобожње локомотиве развоја Србије – претвори у последњи вагон у композицији. Пољопривредни гиганти на овом простору су потпуно уништени и руинирани, пољопривреда је на издисају и сељаци препуштени сами себи, а путеви новца из раскошних покрајинских фондова су у највећем делу сумњиви, непознати и и, по правилу, нетранспарентни. Мислим да са пуним правом можемо да поставимо питање „где су наши новци?“
Како оцењујете тренутне глобалне процесе, и односе снага у свету, као и њихов могући утицај на Србију и положај српског народа у целини?
Актуелни глобални политички и економски процеси воде ка логичној потреби трансформације униполарног у мултиполарни свет, у коме би врло брзо могао бити измењен и однос снага на геополитичкој и геоекономској позорници света. Светска економска криза и озбиљно „нагризање“ западног неолибералног економског концепта отворили су врата за нове економске “играче“ и економске „дивове“ на светској позорници као што су Русија, Кина, Индија, Бразил без којих у некој ближој будућности више неће бити могуће доносити одлуке од глобалног значаја. Иако је очито да снаге глобализма немају намеру да се предају, свет у 2012. години више није ни изблиза онако униполаран под америчким вођством као што је био пре само десетак година. Свет, колико год то невероватно или нестварно деловало ипак доживљава одређену трансформацију. Управо је у томе шанса будућег руководства Србије да мудром и избалансираном политиком заснованом на остварењу – у последњој деценији доста запостављених - српских националних интереса пронађе своје место у мору различитих односа који се данас одвијају на међународном плану. За тако нешто потребна је национално поносна и освешћена политичка елита која се више неће полтронски „сагињати“ пред свим тим различитим, непристојним захтевима и ултиматумима који су до сада у највећем делу пристизали са Запада. Мишљења сам да је крајње време да научимо да кажемо и „не“ када је то потребно, како би нас коначно почели узимати за озбиљно, као државу и народ.
Господине Вученовићу, и за Вас питање које постављамо свим нашим саговорницима, како оцењујете тренутно политичко и економско стање у Србији, односно стање нације?
Ово је заиста тежак период кроз који пролазимо као држава и као народ. Тешко економско стање, неимаштина и беда, глад, нарастајућа незапосленост, системска корупција, национална и отворена рана звана Косово и Метохија – део су свакодневице данашње Србије. Са жаљењем констатујем да данас плаћамо цехове погрешне економске и укупне националне политике вођене претходних десетак година. Што пре погледамо себе у огледало и прихватимо ту огољену истину, лакше ћемо бити у стању да наставимо даље. Србија је свих ових година безбрижно јахала на лепршавом сну о Европској унији, сањарила о неком тамо далеком и бољем ружичастом свету, да би у 2012. години дошла до болног и отрежњујућег сазнања да се од снова не живи, да ружичасто уме да постане и црно, али и да постоје четири стране света, а не само запад. Погубни неолиберални економски концепт који смо оберучке некритички пригрлили, живот заснован на кредитима ММФ – а и непрестана задуживања уз истовремено планско и, претежно споља дириговано девастирање домаће индустрије и производње – довели су ову нашу напаћену и понижену Србију буквално до просјачког штапа. Неко ће морати да одговара за такво стање, пре и или касније. Не сме да буде заштићених и привилегованих појединаца. Сви они који су претходних година са позиције власти свесно уништавали Србију, морају бити најстроже кажњени. То се односи и на све оне политичке факторе који спроводе поменуте „подземне процесе“ у Војводини. Коначно мора да се уведе одговорност за све оне који управљају државом и пословима од јавног значаја. У том смислу, нову српску владу очекују велики изазови са којима ће морати да се суочимо што пре, уколико уопште претендујемо да опстанемо у наредних сто година.
Србији недостаје озбиљна национална стратегија за наредних педесет година. И то је нешто у чему су подбациле српска интелектуална елита и Српска академија наука. Али то је нешто на чему мора да ради и будућа власт. Не постоји јасан план привредног развоја државе, нити јасно дефинисани приоритети којима се треба водити у међународним односима и спољној политици, не постоји дугорочни план за очување Косово и Метохије у саставу Србије. И то је оно што мене највише забрињава.
С тим у вези, потребно је да се коначно, једном за свагда одредимо према ЕУ. Извините, али ја нисам сањар, и потпуно трезвено резонујем када је о реалној и практичној политици реч. Сматрам да на Унију треба да гледамо само као на евентуалну станицу на путу развоја државе и српског друштва, а не као на једини и искључиви циљ. Једини циљ и звезда водиља морају да буде препород посрнуле Србије, свеопшти, духовни, морални, економски „васкрс“ српског народа, али и свих других грађана који живе у нашој земљи.
Од целе те приче о ЕУ, остала нам је магловита кандидатура са којом у овом тренутку можемо мало шта конкретног да урадимо. Сматрам да Србија не треба да чека „ЕУ Годоа“. Најважније у овом тренутку је да целокупну националну снагу и потенцијал усмеримо ка изградњи и јачању Србије, превасходно својим сопственима снагама. Како данас стоје ствари у Европи, лако је могуће да кроз неколико година чланство у ЕУ не буде више никаква привилегија или бенефит. Јер право је питање да ли ће у некој ближој будућности уопште и постојати све ово за шта се данас толико упорно кандидујемо.
Оно што се данас можда слабије или недовољно јасно види из перспективе Београда и остатка Србије, а све присутније је на овим просторима – представља овдашње вештачко наметање и спровођење опасног тренда “војвођанизације” свеукупних друштвено-политичких прилика. Проблем не би био ни изблиза толико озбиљан да војвођанизација у поменутом контексту нема изражени антисрпски карактер, каже у ексклузивном интервјуу за магазин “Геополитика” Вања Вученовић, главни уредник интернет магазина “Српска аналитика”.
Поштовани господине Вученовићу, као уредника сајта Српска аналитика, и као некога ко живи у Новом Саду, занима нас Ваша стручна оцена, али и лична импресија о политичком и економском стању у Аутономној покрајини Војводини?
Нисам склон да политичку и економску „слику“ АП Војводине посматрам одвојено од свеобухватне слике Србије која, сложићемо се, није нимало сјајна и бајна. Наше грађане који живе у Покрајини муче идентични проблеми који муче грађане који живе у Београду, Шумадији или, пак, на крајњем југу Србије. Заједнички именитељи свих тих проблема јесу беда, пустош и бесперспективност коју је за собом оставила досадашња владајућа политичка гарнитура, а коју су грађани потпуно оправдано казнили на недавно одржаним мајским изборима. С друге стране, непостојање озбиљног и оперативног плана досадашње покрајинске власти којим би се побољшао животни стандард грађана АП Војводине и оживела умирућа војвођанских села или покренула годинама систематски уништавана „војвођанска“ пољопривреда, треба да буде озбиљан аларм за узбуну предстојећој, надам се одговорнијој, републичкој власти да се коначно озбиљно, у оквиру својих надлежности и овлашћења свеобухватно позабави „питањем Војводине“. Када кажем свеобухватно, онда мислим и на потребу уставног и законског обуздавања овдашње, агресивне и бахате „војвођанерске“ владајуће врхушке од свих даљих покушаја, који би за свој коначни циљ имали потенцијално издвајање АП Војводине из састава Републике Србије. Наравно, ради се о сложеном феномену који захтева посебну елаборацију.
Постоје мишљења да се у северној српској покрајини одвијају подземни политички процеси тихе сецесије. Да ли је та оцена тачна и, уколико јесте, којим аргументима бисте Ви могли да је поткрепите?
Нажалост, морам признати да сте потпуно у праву. Оно што се данас можда слабије или недовољно јасно види из перспективе Београда и остатка Србије, а све присутније је на овим просторима – представља овдашње вештачко наметање и спровођење опасног тренда „војвођанизације“ свеукупних друштвено – политичких прилика. Проблем не би био ни изблиза толико озбиљан да војвођанизација у поменутом контексту нема изражен антисрпски карактер, што код многих национално освешћених Срба овде, потпуно оправдано ствара бојазан од могуће реализације, на овим просторима у различитим облицима историјски присутних, сепаратистичких тежњи које негују и разрађују поједине политичке и интелектуалне групације, најчешће сакривене иза паравана недодирљивости и одсуства било какве одговорности досадашње, у многим аспектима проблематичне Покрајинске власти.
Иако бих лично волео да нисам у праву, и да резултати озбиљних истраживања „војвођанске“ друштвено-политичке свакодневице у оквиру Српске аналитике показују другачије, али морална и професионална обавеза ми налаже да упозорим на оно што постаје све очигледније, а то је да политичко – економска и културна политика АП Војводине данас заснована, дугорочно и прорачунато пројектована у правцу нечујног издвајања овог простора из државних оквира и зоне утицаја Републике Србије.
Полазну основаност за такву бојазан налазим првенствено у поприлично проблематичном и у много чему уставно неутемељеном Статуту АП Војводине и пратећем Закону о утврђивању надлежности Војводине, који – уколико само мало пажљивије покушате да проникнете у сам дух тих аката - имају недвосмислен „призвук“ вешто (о)смишљеног додељивања државних прерогатива Војводини, а у чему досадашња власт у Београду није видела, или није желела да види ништа спорно или нешто што би у некој будућности могло да има озбиљне последице по државно јединство и суверенитет Републике Србије.
Статут Војводине је, често користим ту сликовиту формулацију, као боца из које је пуштен дух сепаратизма, кога, како време буде пролазило, нико више неће моћи контролисати нити зауставити.
С друге стране, паралелно са нормативним „осокољивањем“ сепаратистичких амбиција, теку и живе активности делова званичних институција АП Војводине, и разноразних „културних“ центара усмерених ка изградњи једног новог, засебног и врло опасног „војвођанског идентитета“, за шта је ангажован озбиљан, добро умрежен и координиран политичко-медијски апарат Покрајине са све невладиним организацијама и „неовисним“ новинарским удружењима.
Истакнуту улогу у изградњи и афирмисању тог „идентитета“ има овдашњи „јавни сервис“ који даноноћно, путем „меке пропаганде“ настоји да потпуно „војвођанизује“ све аспекте друштвеног, економског и културног живота, тако да они ни на који начин не би могли чак ни да подсећају на шири српски контекст. Не желим да призивам било какво зло, али пример споља пројектованог и насилног распада бивше СФРЈ јасно показује да реализација плана дестабилизације једне државе има свој почетак у сфери пропаганде и рата дезинформацијама и полуистинама, те када се створи погодан друштвени амбијент и „умеси“ подобно јавно мњење, није тешко произвести конфликт који ће користити у сврху остварења одговарајућих државотворних циљева. Из тог разлога је – уколико имамо у виду све претходно изречено – и процес „војвођанизације“ потенцијално опасан у некој ближој будућности.
Потребно је напоменити да је процес „војвођанизације“ дугорочан и постепен, те да он није питање само овог тренутка, нити је почео недавно. Он је неке новије „контуре“ добио одредбама Устава из 1974. године, а успех или неуспех процеса и интензитет којим ће се развијати у будућности зависиће пре свега од одлучности нове власти у Београду да му једном за свагда стане на пут. Искрено верујем да ће воља да се такав процес обузда бити присутна у активностима владе, која треба да буде формирана у данима који долазе.
На рачун „Београда“ се из Новог Сада упућује низ оптужби за наводни „централизам“, економску експлоатацију, „Где су наши новци?“. Колико су те оптужбе утемељене, и из којих политичких центара они долазе?
Најлицемерније у прорачунатој психолошко – пропагандној операцији актуелних војвођанских властодржаца је то што оптужбама типа „где су наши новци?“ настоје да представе Србију грађанима који живе у Војводини као неку тобожњу злу маћеху која, наводно, непрестано и беспризорно економски експолоатише и злоупотребљава незаштићено и неухрањено „војвођанско чедо“. Прво, такве паушалне оптужбе немају своје утемељене нити у Уставу нити у пратећим законима који јасно регулишу обим учешћа АП Војводине у буџету Републике Србије које није ни изблиза тако скромно како „војвођанери“ настоје преварно да представе. С друге стране, поменути заговорници „војвођанизације“ упорно избегавају да објасне грађанима док дижу сву ту галаму око „наших новаца“, да се управо њиховим новцима финансира промоција сепаратистичких тежњи. Нисам посве сигуран да су грађани дали свој глас за такво „понашање“ војвођанских властодржаца. Промотери војвођанизације би требало, пре него што поставе питање „где су наши новци?“, да завуку руке у своје дубоке џепове, па тек онда да показују прстом на неке друге лопове. То је класично хватање на галаму по добро опробаном принципу „држте лопова!“ Када је о „војвођанским новцима“ реч, није потребно ићи изван Новог Сада где, заправо, почињу и где се завршавају сви путеви новца и то: од раскошних покрајинских фондова преко „перионице“ новца зване Развојна Банка Војводина, па коначно до џепова владајуће индепендистичке „војвођанерске касте“. Дакле, пуно изазова стоји пред новом српском владом у потрази за одговором: где су и код кога су завршили „наши новци“?
Колико је у процесима сецесије присутан спољни фактор, пре свега Немачка и Мађарска? Стиче се утисак да се паралелно са процесом сецесије одвија и такође тиха ревизија историје. Какав је Ваш коментар?
Свакако да су на текући, дугорочни и пузајући процес сепаратизма наслоњени и интереси појединих спољних центара моћи који, ако могу тако да кажем, спретно јашу на ветру „војвођанизације“. Многи из иностранства озбиљно и плански раде на исправљању „историјских неправди“ везаних за овај простор и на остварењу недосањаног сна о поновном васкру велике Аустроугарске монархије и данас је јавна тајна да је Војводина, а посебно Нови Сад као центар политичких и привредних активности Покрајине, гнездо обавештајних служби околних земаља које свакодневно предано раде на подстицању и пренаглашавању неке наводне географске, економске, политичке и културне посебности Војводине. Све то у неким даљим оперативним фазама требало би да резултира изградњом чврсте свести о некој тобожњој самодовољности Војводине, којој је Србија ништа друго до баласт ког што пре треба да скине са својих плећа. На ту околност будућа републичка власт треба да обрати посебну пажњу, и колико је то год могуће обузда „војвођанског духа из боце“, који нема намеру да стане у својој бахатости.
Практично читав простор некадашње Југославије, а посебно Србије је од почетка деведесетих година прошлог века, коришћен као својеврсни експериментални полигон на коме су испробане готово све врсте и облици неконвенционалног и моћног пропагандног оружја као неизоставног елемента мрежног рата, које ће „Империја“ недуго потом, осокољена успехом „балканског експеримента“ користити и у региону Блиског истока. Неизоставни елемент таквог експеримента представља и ревизија и преобличавање историјских чињеница и изградња нових, лажних националних, етничких идентитета и ентитета, а све у сврху дезитеграције и растурања јединствених државних заједница.
Бојим се да данас домашаје таквог злоћудног експеримента можемо да осетимо и на примеру Војводине, где се ужурбано – додуше још увек подземним каналима – делује у правцу стварања неке издвојене војвођанске историје и духовности, па се чак и све више говори о постојању неког наводног историјског континуитета и легитимитета „самосталне војвођанске државе“ као и о насушној потреби оснивања наводне војвођанске православне цркве, матице војвођанске итд.
Подсетићу цењене читаоце „Геополитике“ да се у току прошлогодишњег пописа поједини владајући војвођански политички кругови водили, непрестану, свеобухватну агресивну кампању против грађана који живе у Покрајини како би их приволели да се „слободно“ изјасне као „војвођани“, иако је јасно да поменута етничка или национална скупина не постоји, нити да њено постојање има било какво научно или историјско утемеље. За мудре и далековиде политичке факторе у Београду и новоизабраног председника Николића, такви поступци морају да буду довољан разлог за благовремену реакцију, како и север Србије једног дана не би евентуално доживео трагични „косовски сценарио“.
Која је идеолошка основа војвођанских аутономаша, и да ли ћемо и у Војводини видети на делу антисрпску идеолошку синтезу комунизма и западног неолиберализма?
Добро сте приметили да је идеолошка матрица војвођанизације заснована на чудноватом брака комунизма и неолиберализма, који је у „војвођанској варијанти“ претежно антисрпски. Занимљиво је да тај спој, који своју подлогу црпи, пре свега, у комунистичком уставу из 1974. године, паразитира и развија се несметано кроз „војвођанске институције“ неометано, практично, до данашњих дана. Осим што је изразито анти – српски настројена, поменута спрега је својом политиком успела да Покрајину – од тобожње локомотиве развоја Србије – претвори у последњи вагон у композицији. Пољопривредни гиганти на овом простору су потпуно уништени и руинирани, пољопривреда је на издисају и сељаци препуштени сами себи, а путеви новца из раскошних покрајинских фондова су у највећем делу сумњиви, непознати и и, по правилу, нетранспарентни. Мислим да са пуним правом можемо да поставимо питање „где су наши новци?“
Како оцењујете тренутне глобалне процесе, и односе снага у свету, као и њихов могући утицај на Србију и положај српског народа у целини?
Актуелни глобални политички и економски процеси воде ка логичној потреби трансформације униполарног у мултиполарни свет, у коме би врло брзо могао бити измењен и однос снага на геополитичкој и геоекономској позорници света. Светска економска криза и озбиљно „нагризање“ западног неолибералног економског концепта отворили су врата за нове економске “играче“ и економске „дивове“ на светској позорници као што су Русија, Кина, Индија, Бразил без којих у некој ближој будућности више неће бити могуће доносити одлуке од глобалног значаја. Иако је очито да снаге глобализма немају намеру да се предају, свет у 2012. години више није ни изблиза онако униполаран под америчким вођством као што је био пре само десетак година. Свет, колико год то невероватно или нестварно деловало ипак доживљава одређену трансформацију. Управо је у томе шанса будућег руководства Србије да мудром и избалансираном политиком заснованом на остварењу – у последњој деценији доста запостављених - српских националних интереса пронађе своје место у мору различитих односа који се данас одвијају на међународном плану. За тако нешто потребна је национално поносна и освешћена политичка елита која се више неће полтронски „сагињати“ пред свим тим различитим, непристојним захтевима и ултиматумима који су до сада у највећем делу пристизали са Запада. Мишљења сам да је крајње време да научимо да кажемо и „не“ када је то потребно, како би нас коначно почели узимати за озбиљно, као државу и народ.
Господине Вученовићу, и за Вас питање које постављамо свим нашим саговорницима, како оцењујете тренутно политичко и економско стање у Србији, односно стање нације?
Ово је заиста тежак период кроз који пролазимо као држава и као народ. Тешко економско стање, неимаштина и беда, глад, нарастајућа незапосленост, системска корупција, национална и отворена рана звана Косово и Метохија – део су свакодневице данашње Србије. Са жаљењем констатујем да данас плаћамо цехове погрешне економске и укупне националне политике вођене претходних десетак година. Што пре погледамо себе у огледало и прихватимо ту огољену истину, лакше ћемо бити у стању да наставимо даље. Србија је свих ових година безбрижно јахала на лепршавом сну о Европској унији, сањарила о неком тамо далеком и бољем ружичастом свету, да би у 2012. години дошла до болног и отрежњујућег сазнања да се од снова не живи, да ружичасто уме да постане и црно, али и да постоје четири стране света, а не само запад. Погубни неолиберални економски концепт који смо оберучке некритички пригрлили, живот заснован на кредитима ММФ – а и непрестана задуживања уз истовремено планско и, претежно споља дириговано девастирање домаће индустрије и производње – довели су ову нашу напаћену и понижену Србију буквално до просјачког штапа. Неко ће морати да одговара за такво стање, пре и или касније. Не сме да буде заштићених и привилегованих појединаца. Сви они који су претходних година са позиције власти свесно уништавали Србију, морају бити најстроже кажњени. То се односи и на све оне политичке факторе који спроводе поменуте „подземне процесе“ у Војводини. Коначно мора да се уведе одговорност за све оне који управљају државом и пословима од јавног значаја. У том смислу, нову српску владу очекују велики изазови са којима ће морати да се суочимо што пре, уколико уопште претендујемо да опстанемо у наредних сто година.
Србији недостаје озбиљна национална стратегија за наредних педесет година. И то је нешто у чему су подбациле српска интелектуална елита и Српска академија наука. Али то је нешто на чему мора да ради и будућа власт. Не постоји јасан план привредног развоја државе, нити јасно дефинисани приоритети којима се треба водити у међународним односима и спољној политици, не постоји дугорочни план за очување Косово и Метохије у саставу Србије. И то је оно што мене највише забрињава.
С тим у вези, потребно је да се коначно, једном за свагда одредимо према ЕУ. Извините, али ја нисам сањар, и потпуно трезвено резонујем када је о реалној и практичној политици реч. Сматрам да на Унију треба да гледамо само као на евентуалну станицу на путу развоја државе и српског друштва, а не као на једини и искључиви циљ. Једини циљ и звезда водиља морају да буде препород посрнуле Србије, свеопшти, духовни, морални, економски „васкрс“ српског народа, али и свих других грађана који живе у нашој земљи.
Од целе те приче о ЕУ, остала нам је магловита кандидатура са којом у овом тренутку можемо мало шта конкретног да урадимо. Сматрам да Србија не треба да чека „ЕУ Годоа“. Најважније у овом тренутку је да целокупну националну снагу и потенцијал усмеримо ка изградњи и јачању Србије, превасходно својим сопственима снагама. Како данас стоје ствари у Европи, лако је могуће да кроз неколико година чланство у ЕУ не буде више никаква привилегија или бенефит. Јер право је питање да ли ће у некој ближој будућности уопште и постојати све ово за шта се данас толико упорно кандидујемо.
Нема коментара:
Постави коментар