Станимир Трифуновић
...ИЛИ САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕ БИ ВРАТИО
Опрезно говорећи, тешко је претпоставити да остатку српског политичког ентеријера, управо као и заинтересованој јавности, није (био) доступан садржај дела (Викиликсових), београдских депеша који се односи на тврдоглаву постојаност одбране националног интереса, посебно у домену косметског питања, које је у контактима са међународним фактором заступао тадашњи српски премијер Војислав Коштуница.
Једнако опрезно промишљајући, тешко је отети се утиску да остали актери српске политичке сцене, сви они који су мање или више, овако или онако, у међународном фактору били интерпретирани као кооперативни чиниоци српског политичког амбијента (а свакако не у корист српског националног интереса), о чему такође сведоче (Викиликсове) београдске депеше, сада стоје са исте стране постизборних калкулација, при томе компулсивно заобилазећи једину парламентарну политчку опцију која је остала на позицијама сопствених политичких принципа и националних интереса, истих оних који су је и довели у положај немилости код дела међународне заједнице и због чега је једина остала потенцијални коалициони партнер који то не може бити и/или не сме постати.
Поједностављено говорећи, идеја о националној Слободи, на самом почетку еуфемистички промовисана као платформа о политичкој неутралности а на самом концу предизборне кампање недвосмислено артикулисана као вапијућа потреба за скидањем ланаца вредносне, економске и територијалне окупације Отаџбине, у општем амбијенту релативизације партијских и етичких принципа до нивоа политичког промискуитета, арогантно је маргинализована из сваке јавне постизборне комбинаторике. Штавише, са њом се поступа као са лепрозним болесником којег у тој мери треба изоловати да се више нико не усуди и да га помене, а камоли да са њим разговара. Просто, мора бити толико далеко од остатка (политичког) света да може рачунати само на заборав и тихо умирање.
Од свега, мање је битно то што су гласноговорници те идеје Војислав Коштуница и Демократска странка Србије (на трагу које су и јавни наступи Двери и СРС), колико је важно да сама идеја као таква остане ригидно пострањена из политичког меинстрим дискурса и ампутирана из сваке могућности политичке, медијске и уопште јавне проблематизације. Јер шта би ти значило до немилосрдно подсећање Народа на јарам вазалности. Тога су веома свесни актуелни вребачи будућег коалиционог плена и стога и опсесивно усредсређени на трагање за постизборним решењима која их ни на који начин не смеју суочити са властитим моралним нихилизмом, драматично наглашеним, доријангрејовским одразом у огледалу у сваком сусрету са идејом националне Слободе. Јер свако сусретање са сопственим моралним посрнућем представља суочавање са дубином личног безнађа и узнемиравајуће угрожавање идеализиране слике о себи која јесте све или може бити све, само не може словити аутентичном.
ИЛИ ЕУ ИЛИ НИШТА
Имамо, елем, на једној страни, еврооријентисани, страначки миље, који не одустаје од настојања да Србију изручи Европској унији, управо оној наднационалној творевини чији су званичници, што јавно што тајно, компромитовали доследност инсистирања на одбрани националних интереса Србије, коју је у разговорима са њима заступао човек који је због тога морао отићи, и имамо на другој страни, у смислу парламентарне опозиције, али много значајније од тога, у смислу ревитализације идеје о националној Слободи у српском Народу – Војислава Коштуницу, самодовољно усамљеног апологету одустајања од евроинтеграција, коме нико не сме прићи, све и да то хоће, и све и да разуме зашто то хоће.
Неко ће рећи: нема ту никаквог апсурда. Заступници наставка пута без алтернативе, сви одреда до Војислава Коштунице, грозничаво и бескомпромисно окупљени око екстремистичке идеологије евроатланских интеграција, мање или више за истим асталом договарају ко ће преузети барјак продужетка тог процеса, као да се ради о животу или смрти. Легитимно, сложићемо се. Најпосле, и они који су у бирачком телу били перципирани (односно медијским спиновима представљени) као патриотски оријентисана опозиција – иако такав статус ничим објективно нису заслужили а својим првозборењем су и додатно нагласили своју евроопредељеност – неће имати нити идеолошко покриће нити икакав политички маневарски простор да обаве више од пристојног, протоколарног разговора са ДСС о потенцијалном формирању коалиционе власти. Ствари су, дакле, постављене тако да на кохерентан начин затварају круг могућности постизборних комбинација. Или трчиш ка Европској Унији или немаш права на сопствени расуд (дакле, не постојиш политички).
Па, у чему се онда састоји логика самоубиства потцртана у наслову текста? Ако прихватимо да игноришемо опште расположење Народа, по свим истраживањима већински негативно на тему прикључивања ЕУ (и нарочито НАТО) и фокусирамо се само на политичке чињенице, не можемо између осталог да не закључимо да ће коалициони пакт (!!!) творити странке (које год) чијом је програмском безличношћу и догматским односом преама евроинтеграцијама наш Народ медијски (пре свега) контаминиран од међународног фактора, не само благонаклоним гледањем на њихово антинационално деловање већ и остваривањем присније „сарадње“ са истима (без обзира да ли су биле власт или опозиција) у претходном периоду. То је онај исти међународни фактор који је у јавном дискурсу дискретно а у викиликсовим материјалима врло експлицитно констатовао да једино становиште Војислава Коштунице упорно одолева покушајима поткопавања националног интереса Србије. Хоће ли, елем, бити формирана коалициона власт која ће бити део шире коалиције са међународним фактором или ће неко (авај, ко би то могао бити?) устати, макар у последњи час, и приближити се могућности стварања коалиције са властитим Народом, више није актуелно питање?
ИЗДАЈА СЕ НЕ ИСПРАВЉА
Да ли је то уопште и икако могуће у постојећој европоклоничкој атмосфери српског парламентарног амбијента? Одговор је суморан и песимистичан. Неко ће рећи како поједини актери на домаћој политичкој сцени мудро балансирају између чељусти нескривених империјалних амбиција међународног фактора и незадовољства сопственог Народа, све чекајући прави тренутак да преокрену ћурак у корист националних интереса. Аутор ових редова се пак пита да ли је могуће да имамо посла са тим нивоом политичке кратковидости дела политичке класе која нас нагиње да поверујемо да пред злом можемо имати икаквих тајни, а посебно тајну да ћемо му једног лепог дана окренути леђа. И још приде – да ли заиста постоје и такве амбиције дела политичке класе да злу наставимо да плаћамо у ратама, што непрестано покушавамо све дубље тонући у вазалан положај или је време да престанемо са тим? Ако јесте тако, онда се морамо помирити са чињеницом да је вредносни и морални нихилизам постао нормативни стандард подавања међународном фактору, те да, ако се већ предајемо другоме, као војник у заробљеништво, морамо унапред одбацити свако оружје. И да, ако нема ничега чиме се можемо заштитити од страдања, треба да се упитамо када ће доћи коначни ударац?
Јер прва издаја се не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!
Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем zoonu politiconu (али не и само њему) смисао и целовитост, без ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.
***КОМЕНТАР
На Западу ништа ново
Пре неко вече на Марићевој „Ћирилици“ Стивен Мајер, шеф ЦИА за Балкан 90-их је изјавио да су Милошевића искористили, па пустили низ воду-право у затвор.
Ђинђића, Коштуницу и Тадића су по истеку рока употребе такође пустили низ воду-различите дубине, разуме се.
Иманеко време и нека мера до које их пусте да трају, а онда их мање-више немилосрдно обришу као да никада нису јели, пили и диванили заједно. Као да никад за њих нису чули.
Сад, зашто не форсирају једнога да заврши све прљаве послове није баш најјасније, али је чињеница да Запад своје циљеве остварује као у трци штафета, у којој нови одморан лик,
пун елана и жељан доказивања преузима инсигније, испуњен надом да ће он бити онај задњи и надуговечнији, да ће надиграти Запад и успети у свему ономе у чему његови несрећни претходници нису.
Филигрански вођеном кампањом Запад је и на овим изборима остварио свој циљ, само то овдашњи службеници новог светског поретка нису схавтили јер им још није јављено
да су отпуштени, па су се острвили на Томислава Николића, не разумевајући уопште да је он управо избор оних у чије име они мисле да треба да га нападају.
САД желе да сарађују са председником Србије Томиславом Николићем на даљој интеграцији Србије у ЕУ и решавању преосталих отворених питања са Косовом, изјавила је портпаролка Стејт департмента Викторија Ниланд.
Да,баш преосталих питања. Тадић је доста тога обавио а штафетну палицу-за преостала питања преузеће Николић, и ту ваљда нема никакве дилеме. Ко не верује, верује ваљда Хилари Клинтон, америчкој државној секретарки која је изјавила да је независност Косова признало 89 земаља и изразила наду да ће и друге земље признати Косово, а која је и у директом разговору са Николићем поновила да САД желе да Србија настави путем европских интегерација и решавања отворених питања са Косовом.
Током посте Бриселу Николић је од својих саговорника добио уверавања да Европска унија никада неће тражити да Србија призна Косово, а он је заузврат од њих тражио и добио детаљне информације у вези са до сада постигнутим договорима у дијалогу са Приштином и нагласио да до сада није видео ништа што би било у супротности са српским уставом и српским интересима.
Сасвим је тачно то да од нас неће тражити да изговоримо да признајемо Косово јер је то непотребно, пошто је за прагматични Запад битно фактичко признање независности, а како ћемо ми то вербално да представимо за домаћу употребу то њих не интересује и за ту науку се није ни морало у Брисел. О томе код нас сељаци одавно причају док пред задругом пију
‘ладно пиво и бистре светску политику.
Оно што изненађује је да је Борислав Стефановић одлично обавио посао, мада се у кампањи тврдило супротно, те да је све у складу са уставом и српским инетересима.
Нема друге него да се претходницима честита, јер кад доскорашња љута опозиција каже да је то тако, да у вези КиМ нема ништа мимо устава, да нема границе, да нема друге државе на територији Србије, да је КиМ оно што каже Резолуција 1244-суштинска аутономија у оквиру суверене и територијално целовите Србије, онда нема шта осим да се у складу са
турским трендом у Србији каже једно громко: Аферим!
...ИЛИ САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕ БИ ВРАТИО
Опрезно говорећи, тешко је претпоставити да остатку српског политичког ентеријера, управо као и заинтересованој јавности, није (био) доступан садржај дела (Викиликсових), београдских депеша који се односи на тврдоглаву постојаност одбране националног интереса, посебно у домену косметског питања, које је у контактима са међународним фактором заступао тадашњи српски премијер Војислав Коштуница.
Једнако опрезно промишљајући, тешко је отети се утиску да остали актери српске политичке сцене, сви они који су мање или више, овако или онако, у међународном фактору били интерпретирани као кооперативни чиниоци српског политичког амбијента (а свакако не у корист српског националног интереса), о чему такође сведоче (Викиликсове) београдске депеше, сада стоје са исте стране постизборних калкулација, при томе компулсивно заобилазећи једину парламентарну политчку опцију која је остала на позицијама сопствених политичких принципа и националних интереса, истих оних који су је и довели у положај немилости код дела међународне заједнице и због чега је једина остала потенцијални коалициони партнер који то не може бити и/или не сме постати.
Поједностављено говорећи, идеја о националној Слободи, на самом почетку еуфемистички промовисана као платформа о политичкој неутралности а на самом концу предизборне кампање недвосмислено артикулисана као вапијућа потреба за скидањем ланаца вредносне, економске и територијалне окупације Отаџбине, у општем амбијенту релативизације партијских и етичких принципа до нивоа политичког промискуитета, арогантно је маргинализована из сваке јавне постизборне комбинаторике. Штавише, са њом се поступа као са лепрозним болесником којег у тој мери треба изоловати да се више нико не усуди и да га помене, а камоли да са њим разговара. Просто, мора бити толико далеко од остатка (политичког) света да може рачунати само на заборав и тихо умирање.
Од свега, мање је битно то што су гласноговорници те идеје Војислав Коштуница и Демократска странка Србије (на трагу које су и јавни наступи Двери и СРС), колико је важно да сама идеја као таква остане ригидно пострањена из политичког меинстрим дискурса и ампутирана из сваке могућности политичке, медијске и уопште јавне проблематизације. Јер шта би ти значило до немилосрдно подсећање Народа на јарам вазалности. Тога су веома свесни актуелни вребачи будућег коалиционог плена и стога и опсесивно усредсређени на трагање за постизборним решењима која их ни на који начин не смеју суочити са властитим моралним нихилизмом, драматично наглашеним, доријангрејовским одразом у огледалу у сваком сусрету са идејом националне Слободе. Јер свако сусретање са сопственим моралним посрнућем представља суочавање са дубином личног безнађа и узнемиравајуће угрожавање идеализиране слике о себи која јесте све или може бити све, само не може словити аутентичном.
ИЛИ ЕУ ИЛИ НИШТА
Имамо, елем, на једној страни, еврооријентисани, страначки миље, који не одустаје од настојања да Србију изручи Европској унији, управо оној наднационалној творевини чији су званичници, што јавно што тајно, компромитовали доследност инсистирања на одбрани националних интереса Србије, коју је у разговорима са њима заступао човек који је због тога морао отићи, и имамо на другој страни, у смислу парламентарне опозиције, али много значајније од тога, у смислу ревитализације идеје о националној Слободи у српском Народу – Војислава Коштуницу, самодовољно усамљеног апологету одустајања од евроинтеграција, коме нико не сме прићи, све и да то хоће, и све и да разуме зашто то хоће.
Неко ће рећи: нема ту никаквог апсурда. Заступници наставка пута без алтернативе, сви одреда до Војислава Коштунице, грозничаво и бескомпромисно окупљени око екстремистичке идеологије евроатланских интеграција, мање или више за истим асталом договарају ко ће преузети барјак продужетка тог процеса, као да се ради о животу или смрти. Легитимно, сложићемо се. Најпосле, и они који су у бирачком телу били перципирани (односно медијским спиновима представљени) као патриотски оријентисана опозиција – иако такав статус ничим објективно нису заслужили а својим првозборењем су и додатно нагласили своју евроопредељеност – неће имати нити идеолошко покриће нити икакав политички маневарски простор да обаве више од пристојног, протоколарног разговора са ДСС о потенцијалном формирању коалиционе власти. Ствари су, дакле, постављене тако да на кохерентан начин затварају круг могућности постизборних комбинација. Или трчиш ка Европској Унији или немаш права на сопствени расуд (дакле, не постојиш политички).
Па, у чему се онда састоји логика самоубиства потцртана у наслову текста? Ако прихватимо да игноришемо опште расположење Народа, по свим истраживањима већински негативно на тему прикључивања ЕУ (и нарочито НАТО) и фокусирамо се само на политичке чињенице, не можемо између осталог да не закључимо да ће коалициони пакт (!!!) творити странке (које год) чијом је програмском безличношћу и догматским односом преама евроинтеграцијама наш Народ медијски (пре свега) контаминиран од међународног фактора, не само благонаклоним гледањем на њихово антинационално деловање већ и остваривањем присније „сарадње“ са истима (без обзира да ли су биле власт или опозиција) у претходном периоду. То је онај исти међународни фактор који је у јавном дискурсу дискретно а у викиликсовим материјалима врло експлицитно констатовао да једино становиште Војислава Коштунице упорно одолева покушајима поткопавања националног интереса Србије. Хоће ли, елем, бити формирана коалициона власт која ће бити део шире коалиције са међународним фактором или ће неко (авај, ко би то могао бити?) устати, макар у последњи час, и приближити се могућности стварања коалиције са властитим Народом, више није актуелно питање?
ИЗДАЈА СЕ НЕ ИСПРАВЉА
Да ли је то уопште и икако могуће у постојећој европоклоничкој атмосфери српског парламентарног амбијента? Одговор је суморан и песимистичан. Неко ће рећи како поједини актери на домаћој политичкој сцени мудро балансирају између чељусти нескривених империјалних амбиција међународног фактора и незадовољства сопственог Народа, све чекајући прави тренутак да преокрену ћурак у корист националних интереса. Аутор ових редова се пак пита да ли је могуће да имамо посла са тим нивоом политичке кратковидости дела политичке класе која нас нагиње да поверујемо да пред злом можемо имати икаквих тајни, а посебно тајну да ћемо му једног лепог дана окренути леђа. И још приде – да ли заиста постоје и такве амбиције дела политичке класе да злу наставимо да плаћамо у ратама, што непрестано покушавамо све дубље тонући у вазалан положај или је време да престанемо са тим? Ако јесте тако, онда се морамо помирити са чињеницом да је вредносни и морални нихилизам постао нормативни стандард подавања међународном фактору, те да, ако се већ предајемо другоме, као војник у заробљеништво, морамо унапред одбацити свако оружје. И да, ако нема ничега чиме се можемо заштитити од страдања, треба да се упитамо када ће доћи коначни ударац?
Јер прва издаја се не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!
Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем zoonu politiconu (али не и само њему) смисао и целовитост, без ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.
***КОМЕНТАР
На Западу ништа ново
Пре неко вече на Марићевој „Ћирилици“ Стивен Мајер, шеф ЦИА за Балкан 90-их је изјавио да су Милошевића искористили, па пустили низ воду-право у затвор.
Ђинђића, Коштуницу и Тадића су по истеку рока употребе такође пустили низ воду-различите дубине, разуме се.
Иманеко време и нека мера до које их пусте да трају, а онда их мање-више немилосрдно обришу као да никада нису јели, пили и диванили заједно. Као да никад за њих нису чули.
Сад, зашто не форсирају једнога да заврши све прљаве послове није баш најјасније, али је чињеница да Запад своје циљеве остварује као у трци штафета, у којој нови одморан лик,
пун елана и жељан доказивања преузима инсигније, испуњен надом да ће он бити онај задњи и надуговечнији, да ће надиграти Запад и успети у свему ономе у чему његови несрећни претходници нису.
Филигрански вођеном кампањом Запад је и на овим изборима остварио свој циљ, само то овдашњи службеници новог светског поретка нису схавтили јер им још није јављено
да су отпуштени, па су се острвили на Томислава Николића, не разумевајући уопште да је он управо избор оних у чије име они мисле да треба да га нападају.
САД желе да сарађују са председником Србије Томиславом Николићем на даљој интеграцији Србије у ЕУ и решавању преосталих отворених питања са Косовом, изјавила је портпаролка Стејт департмента Викторија Ниланд.
Да,баш преосталих питања. Тадић је доста тога обавио а штафетну палицу-за преостала питања преузеће Николић, и ту ваљда нема никакве дилеме. Ко не верује, верује ваљда Хилари Клинтон, америчкој државној секретарки која је изјавила да је независност Косова признало 89 земаља и изразила наду да ће и друге земље признати Косово, а која је и у директом разговору са Николићем поновила да САД желе да Србија настави путем европских интегерација и решавања отворених питања са Косовом.
Током посте Бриселу Николић је од својих саговорника добио уверавања да Европска унија никада неће тражити да Србија призна Косово, а он је заузврат од њих тражио и добио детаљне информације у вези са до сада постигнутим договорима у дијалогу са Приштином и нагласио да до сада није видео ништа што би било у супротности са српским уставом и српским интересима.
Сасвим је тачно то да од нас неће тражити да изговоримо да признајемо Косово јер је то непотребно, пошто је за прагматични Запад битно фактичко признање независности, а како ћемо ми то вербално да представимо за домаћу употребу то њих не интересује и за ту науку се није ни морало у Брисел. О томе код нас сељаци одавно причају док пред задругом пију
‘ладно пиво и бистре светску политику.
Оно што изненађује је да је Борислав Стефановић одлично обавио посао, мада се у кампањи тврдило супротно, те да је све у складу са уставом и српским инетересима.
Нема друге него да се претходницима честита, јер кад доскорашња љута опозиција каже да је то тако, да у вези КиМ нема ништа мимо устава, да нема границе, да нема друге државе на територији Србије, да је КиМ оно што каже Резолуција 1244-суштинска аутономија у оквиру суверене и територијално целовите Србије, онда нема шта осим да се у складу са
турским трендом у Србији каже једно громко: Аферим!
Нема коментара:
Постави коментар