ЗНАЧАЈ ЈОСИПА БРОЗА ЗА СРПСКЕ ИЗБОРЕ

Жељко Цвијановић

Зашто је идеја политичке неутралности најозбиљнији политички ударац мутираном титоизму у српском друштву

У мору морских лажи просутом у најрастрошнијој изборној кампањи у историји никад сиромашније Србије, по марксистичкој дефиницији преласка квантитета у квалитет, засветлеће и понеки бисер. Само га треба препознати. Зове се Ивица Дачић.



Не верујем да се већини његова ужичка изјава о томе да је СПС „настављач Титове партије“ и како би том граду ваљало вратити Титов споменик учинила ни бољом ни гором од гомиле изречених бесмислица, за које овдашњи политички адвертајзери верују да су добре јер народ воли да их чује. Али покушаћу да одбраним да ништа што је било и што ће бити изговорено уочи ових избора није, као та Дачићева изјава, исцртало изборне координате, позиционирало актере и заокружило важна питања.

Наравно, клањајући се Брозу, Дачић је желео да се закачи за једну врсту српске носталгије за бољим животом, немајући намеру да изговори крупну истину, још мање да уђе у дубину најкрупнијих српских питања. А то ће рећи да је погодио случајно и да је за величину свог потеза потпуно невин. Није згорег подсетити и на још пар изборних потеза носиоца портфеља полиције, за кога злобници верују да му је већи за бар два броја, док се мени чини да му баш пристаје, и то не тако што је у фотељи порастао, него што је све око себе – и функцију, и проблеме, и политичке партнере, па и бираче – успео да сведе на меру свог конфекцијског броја.

Елем, само дан пре Ужица Ивица је примио Добрицу Ћосића, са којим се, каже, саветовао о националним питањима, Косову и још којечему сразмерном његовим политичким габаритима. Истовремено, рачунам да је Добрицу силом привео или да је часна старина сишла с памети, па га обишла у тренутку када то толико личи на изборну подршку – то бих већ негде чуо. Али нисам.

Само који дан касније Ивица, последњи Србин који уме и са краљевима и са будалама, ухватио се микрофона на концерту нове дружбенице главног владиног градитеља кула у ваздуху, чији гениј бих радо поредио са Албертом Шпером, али, како су на уметничком догађају, поред нареченог, били присутни и Дачић и Тадић, држим да би расплет асоцијација могао да оде у непријатном правцу.

Како год, у само неколико дана имали смо Ивицу, бескрајно забринутог над националном судбином, затим као последњег и најмлађег носиоца штафете младости и, на крају – богатиживога – као хедонисту и љубитеља живота, пред чијим подухватима остатаку Србије остаје само да у нападу зависти узвикне: „И тата би, сине!“ Хајде дакле да видимо шта нам је то тако важно саопштио Ивица.

ПРОБЛЕМ СМО МИ, РЕШЕЊЕ ОНИ Прво, јесте да је ову владу направио Камерон Мантер, али ју је направио у улози последњег живог Фицроја Меклина, на једном мутираном титоистичком трагу, најмањем заједничком садржиоцу и једином живом идеолошком концепту који је могао повеже све странке владајуће коалиције, невладин сектор и важећу друштвену елиту. Наравно, кад говорим о титоистичком наслеђу, најмање мислим на првомајску параду и радне акције, већ на онај наднационални идеолошки концепт, који решење увек види у центру неке веће кровне целине, било да је она идеолошка (Москва, Брисел) или територијална (СФРЈ, ЕУ). Тај концепт није само Србе увео у фазу самопорицања, како је то дефинисао Мило Ломпар, него је довео до тога да, уз кратке паузе и инциденте, Србија већ седам деценија извор сваког свог решења види изван себе, док самим тим извор сваког свог проблема види у себи.

Није се зато олако посезање за страним кредитима и грантовима случајно наместило баш Брозу и Тадићу. Оно је било део једне неделатне идеје о решењима која долазе са Запада и стомацима и мокрим чворовима нашијеначке провенијенције, који почињу да праве проблеме оног тренутка кад страни новац и домаћи апетит дођу и стање дисбаланса. Наравно, западни новац је плаћан – и онда и сад – политичким уступцима. Међу нима је први и суштински био титоистички фифти-фифти модел, према коме је Србија/Југославија имала свако право да задржи идеју свог ауторитарног и недемократског управљања, под условом да своју геополитичку позицију учини делом западног света.

Економиста Јован Душанић то зове „бећарском економијом“ иако је економија само део тог разорног система, у коме унутрашњи уступци паралишу живот државе, творећи од управљачке класе свет јалових хедониста, који креацију живота замењују његовим трошењем, где је братство и јединство политке и естраде логичан исход, у коме на крају политика почиње да се води естрадно, док се сами политичари тако радо хватају певаљки и микрофона, а из њихових грла свака отпевана песма звучи као „Хајде, Јано, кућу да продамо!“

Свој мутирани титоистички свет Дачић уоквирује његовом десном граничним каменом – Добрицом Ћосићем, добронамерним критичарем титоизма, чије дело и идеја на крају бивају суштински немоћни да изађу из тих координата и поставе се на позицију „српског становишта“, о коме суштински у дугом тумарању између времена Црњанског и Ломпара код нас није говорио нико.

Та национална неделатност, антистваралачки принцип, и то самопорицање (опет Ломпар), које се најпре огледа у провођењу туђе политике а одмах затим и бригом за туђе интересе, логично, постаје извор великих унутрашњих напетости. Њих је свестан и Тадић кад у свом чувеном „идеолошком“ интервјуу Светиславу Басари признаје како је Србија наследила негативну енергију некадашње Југославије. „Све оно што је постојало на нивоу бивше Југославије, између Београда и Загреба, Београда и Сплита, Партизана - Звезде, Динама и Хајдука, сад се пренело на ниво Србије“, каже Тадић. Али, будући човек коме је „српско становиште“ далеко у сваком смислу осим као извор проблема, он не разуме да на тој напетости није урадио мање него Броз за оно југословенско.

Ето објашњења и зашто је тврда петооктобарска граница била толико слаба да је Ивици пошло за руком да је пређе за свега неколико година. Ето објашњења зашто је његовим и Борисовим загрљајем коначно завршена Осма седница. Тада су се политички потомци Слободана Милошевића, последњег овдашњег титоисте који је покушао да буде српски – што је у историјским околностима равно хасиду антисемити, па се тако и морало завршити – приклонили титоистичким интернационалистима пораженим на Осмој седници и враћеним Петим октобром. Није случајно да је у тој влади ЕУ престала да буде једно од легитимних решења да би постала неупитна идеолошка вредност, решена да створи гробље оних који би се усудили да посумњају. Истовремено, ето и објашњења зашто је друштвена елита, коју су деценије титоистичког континуитета чиниле виталнијом од смена режима, успела да прихвати Дачића онако како се прихвата заблудели син који се на коленима враћа кући.

ТИТОИСТИ ВС. НИКОЛИЋ Али ето и разлога зашто та елита, чак ни у неком свом делу, не може да прихвати Тому Николића, чак ни када он сам јавно покаже вољу да прихвати њихов дискурс и њихов вредносни код. Није дакле реч о томе што они Николићу не верују нити о томе што је он са својом странком и њеним бирачима сувише велики да би, улазећи у тај контекст, могао да промени његову боју и укус. Ради се о томе што је порекло његове политике безнадежно српско, чак и када је она дрљава и недоречена, чак и када он, за своје радикалске фазе, не успева да је освести и артикулише. Против њега се та елита данас грчевито бори не бирајући средства баш због његовог српског блата на ногама, које ће унети у њихов салон, где политчких Срба нема, па макар та врста расизма више сметала руском амбасадору него њима. Нема ту места за Тому, чак ни за овог који је клекнуо пред њиховог бога, јер тај мутирани титоизам за своје носиоце није политичко уверење, чак ни идеологија, већ квалитет, нешто што се не узима него се стиче рођењем или преданим трудом.

И баш због тога ће Николић, колико год желео да им се допадне, ту елиту морати да победи да би био примљен у тај салон са својим српским блатом на ципелама. А опет, ако их победи, зашто би брисао своје ципеле пред њиховим улазним вратима. И, шта год о њему мислили, управо то, та чињеница да га титоистичка елита по линији свог ноторног расизма неће – јесте његов највећи квалитет и највећи адут за будуће промене.

За разлику од Николића, чије је неприпадање тој елити генетског карактера, Коштуница је, као победник над Милошевићем, имао отворена врата тог салона. Он је, међутим, одувек сумњив, коначно издао 2008. године, оног тренутка кад су му косовско блато и косовски мит (лажни мит, сложиће се Тадић и Басара) постали важнији од европске химере, кад су закључили да је постао толико глуп му је унутрашњи проблем (чим је унутрашњи, онда је и проблем) постао дражи од спољњег решења.

Коштуничина политичка неутралност стога је опасан вирус, који би међу Србима могао да се запати оног момента кад сасвим посумњају у догму по коме они гаје проблем, а Брисел решење и кад се запитају јесу ли нешто од онога што тамо нису добили могли код куће сами да направе. Зато је та идеја толико много вређана и толико мало анализирана међу Коштуничиним противницима, а и онолико колико су обратили пажњу на њу, било је због тога да је омаловаже и дисквалификују као нешто о чему би вредело покренути расправу.

Тако је један од режимских аналитичара Предраг Симић ономад објаснио да је идеја политичке неутралности немогућа без Тита. То ће рећи да је Симић одлично разумео идеју, да му је било јасно колико она угрожава мутиране титоистичке темеље данашње елите. И зато је одговорио на њу сасвим у тиоистичком духу, после чега би било логично питање да ли је у Србији уопште могућ живот без Тита и оних који га тридесет година касније тако успешно мењају распоређујући његов огромни терет на легију својих слабашних леђа. Чедиста Зоран Остојић, један од ретких који се усудио да коментарише идеју политичке неутралности, о њој говори као о недопустивом одустајању од ЕУ – оног нашег традиционалног спољњег решења дакле, а за њега је то одустајање аутоматски одлазак у изолацију, повратак у 90-те, у глад и страдање.

СОБНИ БИЦИКЛ Најинтересантнији је, међутим, био Борис Тадић, кандидат за Маршала, који је рекао да таква политичка идеја више приличи песницима него политичарима алудирајући ваљда на списак од више од 200 јавних личности које су ту идеју подржале. Наравно, ни Тадић се није превише удубљивао (а у шта се то он па удубљује?) поредећи политику наутралности са заустављањем бицикла у месту. Говорећи о Србији као о једној девастираној земљи без угледа у свету – као да је на њеном челу последњих осам година био Чарлс Менсон – Тадић каже да на такво место, ако би прогласило неутралност, нико не би хтео да инвестира.

И, наравно, Тадић тиме исписује антологијске странице свог идеолошког титоизма. Ваљда се качећи на стереотип о Коштуници као о статичном човеку, Тадић вади ову метафору са бициклом верујући да је врхунац политичког динамизма препустити своју судбину у руке Бриселу и не мењати ништа, чак и када види да тај брод тоне, чак и када зна да нико од путника на Титанику, у тренутку док су тражили појас за спасавање, није инвестирао ни у Србију ни игде. Истовремено, он чини озбиљан морални и политички преступ тврдећи да је Србија сувише слаба земља да би смело да јој падне на памет да се бави својом судбином остајући на врховном стереотипу мутираниог титоизма – Србија је земља која прави проблеме, а решење има да дође било у облику чланства у ЕУ или страним инвестицијама споља.

Са друге стране, политичка неутралност управо је заговарање максимално динамичне политике, где се Србима нуди да, први пут после 70 година, почну да се баве својом судбином, да је промишљају и покушају да на крају руководе њоме. То, наравно, није лако и рекао бих да тек то подразумева вртети ногама бицикл, али на отвореном простору, где се савладавају и време и простор, а не оном собном, који врти Тадић, који му само даје утисак кретања, који му мери број откуцаја срца, количину масти у крви, пулс, мери му и колико му је живота остало – све ради, осим што се не креће закуцан за велику европску собу која тоне.

Зато је идеја политичке неутралности – која је само делом спољнополитички концепт, али и много више од тога, укључујући и унутрашњу организацију и идеју да се држава спасава сопственим радом, а не чекањем помоћи споља – зато она дакле јесте не само прво политичко промишљање „српског становишта“ после много деценија већ и најозбиљнији политички ударац мутираном титоизму у српском друштву. А то ће рећи да реализацијом те идеје не само да неће остати камен на камену од данашње владе, уједињене око те мутиране матрице, него ни од данашњег друштвеног поретка и позиције елита. Јер народ који је судбину узео у своје руке, ту судбину непрестано мора да промишља, а тада немају много тога да му кажу ни Симић, ни Б92, ни остали анестезиолози из данашње друштвене елите.

Наравно, не верујем да ће се Србија, са свешчу о томе, на Ђурђевдан изјашњавати о том мутираном титоистичком поретку, чак ни да ће се изјашњавати о идеји политичке неутралности, тим пре што она превазилази контекст једних избора. Али Ивица Дачић из Ужица, остатак политичке и друштвене елите нам својим ватреним љубавима и још жешћим политичким омразама чврсто стоје да ће се радити управо о томе. За почетак.