Феђа Димовић
Сваки нормалан човек воли да добије награду. Прижељкује тренутак када ће његово дело коначно бити признато од премудре и увек будне критике. Једна добра критика или награда му отварају рајска врата и обезбеђују место међу другим бесмртним великанима. A наша критика је као стоглава аждаја, коју је јако тешко заситити. Она се храни несигурним писцима, песницима, музичарима и другим уметницима у покушају. Довољно је да ти, барем једна, од тих премудрих глава напише лошу рецензију, па да ти цела каријера крене низбрдо. Твој уметнички живот ће се сурвати као чамчић низ џиновски водопад. Зато се сви ми, који нешто пискарамо, уздамо да ће нас његово величанство Критика ипак благословити, па ћемо се за живота огребати и за коју награду. Па да је поносно истакнемо на неком почасном месту у нашим кућама. Они изабрани, који су имали ту срећу да буду вишеструко награђивани, могу у своме стану од једне собе направити и мали музеј, како би у њему изложили све своје награде. После се ту могу приређивати туристички обиласци за госте који им дођу на крсну славу. Гледају гости љубоморно све те силне трофеје, чији им сјај буквално заслепљује очи, као да су ушли у Али-бабину пећину. Мрзе те у себи, а ти растеш од задовољства као квасац.
Мене су, на жалост, многе награде заобишле. То је итекако пољуљало моје самопоуздање и веру у оно што радим. Ожиљци пораза ће заувек остати на моме дрхтавом срцу. Највише пораза сам доживео са Београдским синдикатом, који никада није успео да пронађе прави рецепт за добру критику. Наши албуми су увек добијали мизерне оцене, а концерти проглашавани за потпуне промашаје. Сећам се када је један угледни критичар, на светски познатом сајту «Попбокс», написао да су наше песме баналне и превазиђене – тада нисам могао да дођем себи месец дана. Пропио сам се и запоставио све своје обавезе. Могао си ме свако вече затећи самог у кафани, како плачем, ломим чаше и проклињем своју тужну судбу. А када нам је, ономад, за длаку измакао «Оскар популарности» - мислио сам да је свему дошао крај. Спасла ме је спремачица која ме је затекла на симсу, са којег сам се спремао да скочим у неки лепши живот испуњен наградама. Завршио сам на психијатрији, везан за кревет и накљукан лековима који би оборили и коња, а камоли једног ненаграђиваног магарца.
И баш када сам планирао да дигнем руке од себе и од свега, да престанем да пишем и да напустим јалови Синдикат, стигло је признање које сам одувек прижељкивао. Култни Интернет сајт «Е-новине» ме је уврстио на топ листу «20 најгорих у Србији у 2011.год.» и тиме одао почаст мојем минулом раду. Поготово ми је мило што је пун назив такмичења: «Има се, може се: Још 20 најгорих у Србији!», будући да су аутори за назив искористили речи песме БС-а «Дивљина» и тиме нам додатно дали на значају. На тој листи сам заузео солидно 12. место, уз сјајан коментар да сам, између осталог, «национални радник у музичкој индустрији, Србин 200 одсто...песмом подржава Јариње & Брњак...» и све тако у том стилу. Можда ће злонамерни рећи да је то само 12. место, али не заборавите да је конкуренција била изузетно жестока, посебно када се узме у обзир колико су водећи људи «Е-новина» страствени и колико воле људе и свет око себе.
А добити једно овакво признање од глоду(а)ра Луковића – родоначелника српске порнографије и паранормалности - признаћете, није баш мала ствар. Ја могу само да се захвалим овим топлим људима што су ми одали ово велико признање. Трудићу се да у новој 2012.год. оправдам указано поверење и све ћу учинити да се попнем за још које место на топ-листи. Наставићу да се, као и до сада, залажем за солидарност, правду и патриотизам, што ће ми, надам се и следеће године донети титулу једног од «20 најгорих у Србији». Свечано обећавам да се нећу залагати за укидање Републике Шумске или независност Војводине и Санџака, како се случајно не бих нашао на вашој листи «20 најбољих у Србији». Волео бих да ми неку наредну награду уручи лично друг Пера, на некој седници, према старим обичајима Комунистичке партије, или да организујемо слет у коме ће учествовати сви чланови редакције «Е-новина» и добитници награда. На слету би могли да изводимо разне пируете и да се у трикоима и шорцићима преокрећемо до миле воље, па да тако знојави и весели уђемо у Европску унију, без много цимања, као што се двоје лако смувају у порнићу, у режији нашег друга Пере.
После више од шест година након свог последњег београдског концерта, Синдикат ће, у суботу 28. априла 2012, обрадовати све дискретне хероје концертом у Београдској арени
Од објављивања свог трећег албума ("Дискретни хероји", јун 2010. године), који је путем сајта www.beogradskisindikat.com до сада бесплатно преузело више од милион људи, група и поред великог интересовања публике, није имала много прилике да наступа. Предстојећи спектакл биће идеална прилика да сви људи осете препознатљиву синдикалну атмосферу, тим пре што ће вишесатни наступ овај пут бити подвучен изванредним техничким условима, пробраним гостима и специјалним изненађењима.
Кратка Биографија:
- 21.3.1999. први заједнички концерт група Т.У.М.З. и Ред змаја и соло репера ЕмСи Флекса, рођендан Београдског синдиката.
- Децембар 2001. године, издавање деби албума "Бссст...Тишинчина!", за Аутоматик рекордс.
- Септембар 2002. године, издавање рекордно продаваног сингла "Говедина", као уличног издања у сопственој режији.
- Новембар 2002. године, наступ пред распродатом салом београдског СКЦ-а и почетак прве озбиљне туреје по Србији.
- Лето 2005. године, оснивање синдикалне издавачке куће „Прохибиција“ и издавање другог албума „Сви заједно“, као првог издања исте.
- Март 2006. године, наступ пред, за пар дана распродатом, препуном великом салом Дома омладине у Београду.
- Септембар 2006. године, објављивање песме „Ми смо та екипа“, званичне навијачке химне Ватерполо репрезентације Србије, освајача првог златног одличја у новијој историји Србије (на тада одржаном Европском првенству у Београду).
- Децембар 2006. године, издавање сингла „Они су“, другог издања „Прохибиције“, од кога је комплетан приход био намењен фонду за изградње сигурне куће за жртве насиља у породици.
- Јун 2010. године, објављивање трећег албума „Дискретни хероји“, као бесплатног интернет издања.
- Фебруар 2011. године, почетак „Пројекта Србија“, серије синдикалних трибина по факултетима и средњим школама, на тему међусобног утицаја система вредности и популарне културе.
- Мај 2011. године, до сада највећи солистички концерт Београдског синдиката. Наступ за памћење, пред више од 4000 људи на бањалучком Кастелу.
Сваки нормалан човек воли да добије награду. Прижељкује тренутак када ће његово дело коначно бити признато од премудре и увек будне критике. Једна добра критика или награда му отварају рајска врата и обезбеђују место међу другим бесмртним великанима. A наша критика је као стоглава аждаја, коју је јако тешко заситити. Она се храни несигурним писцима, песницима, музичарима и другим уметницима у покушају. Довољно је да ти, барем једна, од тих премудрих глава напише лошу рецензију, па да ти цела каријера крене низбрдо. Твој уметнички живот ће се сурвати као чамчић низ џиновски водопад. Зато се сви ми, који нешто пискарамо, уздамо да ће нас његово величанство Критика ипак благословити, па ћемо се за живота огребати и за коју награду. Па да је поносно истакнемо на неком почасном месту у нашим кућама. Они изабрани, који су имали ту срећу да буду вишеструко награђивани, могу у своме стану од једне собе направити и мали музеј, како би у њему изложили све своје награде. После се ту могу приређивати туристички обиласци за госте који им дођу на крсну славу. Гледају гости љубоморно све те силне трофеје, чији им сјај буквално заслепљује очи, као да су ушли у Али-бабину пећину. Мрзе те у себи, а ти растеш од задовољства као квасац.
Мене су, на жалост, многе награде заобишле. То је итекако пољуљало моје самопоуздање и веру у оно што радим. Ожиљци пораза ће заувек остати на моме дрхтавом срцу. Највише пораза сам доживео са Београдским синдикатом, који никада није успео да пронађе прави рецепт за добру критику. Наши албуми су увек добијали мизерне оцене, а концерти проглашавани за потпуне промашаје. Сећам се када је један угледни критичар, на светски познатом сајту «Попбокс», написао да су наше песме баналне и превазиђене – тада нисам могао да дођем себи месец дана. Пропио сам се и запоставио све своје обавезе. Могао си ме свако вече затећи самог у кафани, како плачем, ломим чаше и проклињем своју тужну судбу. А када нам је, ономад, за длаку измакао «Оскар популарности» - мислио сам да је свему дошао крај. Спасла ме је спремачица која ме је затекла на симсу, са којег сам се спремао да скочим у неки лепши живот испуњен наградама. Завршио сам на психијатрији, везан за кревет и накљукан лековима који би оборили и коња, а камоли једног ненаграђиваног магарца.
И баш када сам планирао да дигнем руке од себе и од свега, да престанем да пишем и да напустим јалови Синдикат, стигло је признање које сам одувек прижељкивао. Култни Интернет сајт «Е-новине» ме је уврстио на топ листу «20 најгорих у Србији у 2011.год.» и тиме одао почаст мојем минулом раду. Поготово ми је мило што је пун назив такмичења: «Има се, може се: Још 20 најгорих у Србији!», будући да су аутори за назив искористили речи песме БС-а «Дивљина» и тиме нам додатно дали на значају. На тој листи сам заузео солидно 12. место, уз сјајан коментар да сам, између осталог, «национални радник у музичкој индустрији, Србин 200 одсто...песмом подржава Јариње & Брњак...» и све тако у том стилу. Можда ће злонамерни рећи да је то само 12. место, али не заборавите да је конкуренција била изузетно жестока, посебно када се узме у обзир колико су водећи људи «Е-новина» страствени и колико воле људе и свет око себе.
А добити једно овакво признање од глоду(а)ра Луковића – родоначелника српске порнографије и паранормалности - признаћете, није баш мала ствар. Ја могу само да се захвалим овим топлим људима што су ми одали ово велико признање. Трудићу се да у новој 2012.год. оправдам указано поверење и све ћу учинити да се попнем за још које место на топ-листи. Наставићу да се, као и до сада, залажем за солидарност, правду и патриотизам, што ће ми, надам се и следеће године донети титулу једног од «20 најгорих у Србији». Свечано обећавам да се нећу залагати за укидање Републике Шумске или независност Војводине и Санџака, како се случајно не бих нашао на вашој листи «20 најбољих у Србији». Волео бих да ми неку наредну награду уручи лично друг Пера, на некој седници, према старим обичајима Комунистичке партије, или да организујемо слет у коме ће учествовати сви чланови редакције «Е-новина» и добитници награда. На слету би могли да изводимо разне пируете и да се у трикоима и шорцићима преокрећемо до миле воље, па да тако знојави и весели уђемо у Европску унију, без много цимања, као што се двоје лако смувају у порнићу, у режији нашег друга Пере.
Б. синдикат - Балада дисидента
После више од шест година након свог последњег београдског концерта, Синдикат ће, у суботу 28. априла 2012, обрадовати све дискретне хероје концертом у Београдској арени
Од објављивања свог трећег албума ("Дискретни хероји", јун 2010. године), који је путем сајта www.beogradskisindikat.com до сада бесплатно преузело више од милион људи, група и поред великог интересовања публике, није имала много прилике да наступа. Предстојећи спектакл биће идеална прилика да сви људи осете препознатљиву синдикалну атмосферу, тим пре што ће вишесатни наступ овај пут бити подвучен изванредним техничким условима, пробраним гостима и специјалним изненађењима.
Кратка Биографија:
- 21.3.1999. први заједнички концерт група Т.У.М.З. и Ред змаја и соло репера ЕмСи Флекса, рођендан Београдског синдиката.
- Децембар 2001. године, издавање деби албума "Бссст...Тишинчина!", за Аутоматик рекордс.
- Септембар 2002. године, издавање рекордно продаваног сингла "Говедина", као уличног издања у сопственој режији.
- Новембар 2002. године, наступ пред распродатом салом београдског СКЦ-а и почетак прве озбиљне туреје по Србији.
- Лето 2005. године, оснивање синдикалне издавачке куће „Прохибиција“ и издавање другог албума „Сви заједно“, као првог издања исте.
- Март 2006. године, наступ пред, за пар дана распродатом, препуном великом салом Дома омладине у Београду.
- Септембар 2006. године, објављивање песме „Ми смо та екипа“, званичне навијачке химне Ватерполо репрезентације Србије, освајача првог златног одличја у новијој историји Србије (на тада одржаном Европском првенству у Београду).
- Децембар 2006. године, издавање сингла „Они су“, другог издања „Прохибиције“, од кога је комплетан приход био намењен фонду за изградње сигурне куће за жртве насиља у породици.
- Јун 2010. године, објављивање трећег албума „Дискретни хероји“, као бесплатног интернет издања.
- Фебруар 2011. године, почетак „Пројекта Србија“, серије синдикалних трибина по факултетима и средњим школама, на тему међусобног утицаја система вредности и популарне културе.
- Мај 2011. године, до сада највећи солистички концерт Београдског синдиката. Наступ за памћење, пред више од 4000 људи на бањалучком Кастелу.
ПРИЧА О "БЕОГРАДСКОМ СИНДИКАТУ" (Радио Телевизија Републике Српске)
"alal vera,alal vera" xexex
ОдговориИзбриши...zmaj