Први месеци ове, по Мајама пресудне године, омогућили су радницима поште да мало чешће излазе на терен и донесу нам занимљиве честитке. Између осталих на адресе и у поштанске сандучиће стизале су и опомене пред утужење грађана, обичних смртника који не плаћају РТВ претплату.
То можда не би било толико страшно да се под претњом наплате, принудним путем, не подразумева пленидба имовине. Како су неки медији пренели, у овом тренутку се води „скраћени извршни поступак“ а грађани о томе појма немају.
А да ли се ико запитао шта је позадина претплате? Ко је Александар Тијанић? Како увећати профит фирме за 52000% ? Како се путем РТС наплаћује рекет успешним фирмама? Да ли члан 127. закона о Радиодифузији може помоћи приликом евентуалног одласка на суд? Колико је закона прекршено приликом наплате претплате? На сва ова и нека друга питања покушаћемо да одговоримо у наставку текста.
Како би указао на неправду која се грађанима Србије намеће, прво морамо видети ко је главни и одговорни уредник целе замисли и без чијег одобрења Јавни сервис никако не би могао да функционише. Реч је о Александру Тијанићу, актуелном генералном директору Радио-телевизије Србије. Човек који важи за медиског мага Србије у исто време представља врло контраверзну личност која је пливала кроз све режиме.
Александар Тијанић је на функцију генералног директора РТС именован решењем Владе Србије од 18. марта 2004. године (Службени гласник РС 30\04) а у складу са одредбама Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса (Службени гласник РС 25\00, 25\02). Можда би све ово било нормално и деловало у складу са прописима, да због Тијанићевог именовања није повређен Закон о радиодифузији од 19.7.2002 (Службени гласник РС 42/02) који недвосмислено дефинише да генералног директора РТС-а именује и разрешава Управни одбор, кога претходно именује и разрешава Савет радиодифузне агенције. Но, и да је све прошло по слову закона, Тијанић никако не би могао обављати ову функцију јер не испуњава један од основних услова који се тиче стручне спреме. Заправо, приликом постављања на функцију, поменути није имао завршено факултетско образовање, односно није поседовао диплому факултета.
Међутим, ово није први испад великана Српског новинарства. Нешто слично догодило се половином маја 2003. године у парничном поступку између новинара и некадашњег директора ТВ Палма Миодрага Вујовића, у Четвртом општинском суду у Београду. Према наводима присутних суђење је прекинуто у 12. минуту, јер је дошло до физичког обрачуна између Тијанића и Вујовића. Због ове туче, садашњи директор Јавног сервиса Србије, осуђен је на 15 дана затвор. Ову изречену казну Тијанић никада није одслужио. Важно је напоменути да је у том тренутку Тијанић обављао функцију саветника за медије председника СРЈ, Војислава Коштунице на коју је изабран 2001. године. Непуних годину дана од изазивања и учествовања у поменутој тучи, Тијанић на изненађење свих постаје генерални директор Радио-телевизије Србије.
Поставља се наравно питање,како је овај велики пријатељ и поштовалац лика и дела породице Милошевић и вечити критичар опозиције и Зорана Ђинђића лично, након октобарских промена, напредовао у својој професији?
Вођен тактиком и провереним рецептом „ко у владу, с њиме у параду“, Тијанић се успешно позиционира још од 80-их година прошлог века. Хвалоспеви Титу и водећим комунистима тога времемена, полако су почетком 90-их прерастали у оштре и вулгарне критике. Тада се почињало са хвалоспевима на рачун породице Милошевић, нарочито Мире Марковић, а касније и Мирка Марјановића, да би и они пред крај владавине били изложени најоштријим и најпогрднијим критикама. У том периоду, тачније 27. фебруара 1997. године за „Дневни Телеграф“ изјављује: „Ако Мики успе, Србија неће и обрнуто“. Ова изјава се односила на председника владе Мирка Марјановића, а касније ће бити упућена још једном председнику владе, Зорану Ђинђићу. У једном тексту од 1. фебруара 2003. године, месечак дана пре убиства премијера, за „Национал“ објашњавајући своју мисао каже: „Другим речима, ако Киза преживи, Србија неће. Једноставна формула“.
Јасно је да се у Коштуничином кабинету нашао само и искључиво због отворене нетрпељивости према Дјиндјићу и тадашњем ДОС-у, а која датира још из 90-их година. Циљ му је био разбијање ДОС-а, што се поклапало ца циљевима ДСС-а. Од тада, па све до одласка ДСС-а са власти обављао је функцију страначког „Гебелса“ у спиновању вести и сервирању лажи које су имале за циљ довођење ДС-а у везу са криминалним активностима али и директно нападање како убијеног премијера, тако и Бебе Поповића, Чедомира Јовановића и других. Али оно што није јасно јесте зашто је и после свега тога он и даље први човек националне телевизије.
Одговор се назире у жељи и потреби актуелне власти да апсолутно контролише медијско небо Србије и путем њега покуша да очува своје позиције. Имати Тијанића за противника може бити врло контрапродуктивно јер су сви његови сарадници и савременици или побегли из земље или су под њом (Мира Марковић, Слободан Милошевић, Богољуб Карић, Славко Ћурувија, Зоран Ђинђић...) а и захтевало би нове напоре у борби против његових евентуалних текстова којима би нападао све што се нападати може. Зато је много лакше било имати га у екипи. Чак и када је најављивао оставку и наводно се повукао из јавног живота, претворио је то у лични профит јер се „ипак вратио“ за суму и квадратуру стана коју нико није смео јавно да саопшти...нити ће.
Очигледно је да је ДС претрпео мноштво филтера и чишћења од 2003. године до данас. У свој тој реформи схватили су да медији и маркетинг играју кључну улогу, па се врло брзо у јавности појављују: МцЦанн (Група, Ерицксон, Ерицксон Публиц Релатионс и Ерицксон Цлиппинг), Дирецт Медиа и Нова Цоммуницатионс, које су власништво бивших или садашњих државних службеника Срђана Шапера, Драгана Ђиласа и Небојше Крстића, који су сасвим случајно и високи функционери Демократске странке или саветници председника Бориса Тадића.
Док су се привикавали на нову “климу” политичког маркетинга, “стручне” савете давао је и Тијанић, и то ни мање ни више него бившем Идолу, Срђану Шаперу. Његове фирме које послују под окриљем МцЦанн групације према објављеним финансијским извештајима поднетим Агенцији за привредне регистре, за 2010. годину остварили приходе од 75.794.000 динара (МцЦанн Група), 772.301.000 динара (МцЦанн Ерицксон доо), 314.885.000 динара (МцЦанн Ерицксон Публиц Релатионс) и 71.012.000 динара (МцЦанн Ерицксон Цлиппинг). Укупно 1.233.992.000 динара односно, око 12,5 милиона еура по тадашњем курсу. Милијарде динара, сливале су се на рачуне ових фирми и током претходних година, па је једна од МцЦанн фирми према Агенцији за привредне регистре у периоду од 2005.до 2008. забележила раст профита од невероватних 52000%. Детаљне информације можете добити кликом на називе фирми у загради јер линкови воде директно на страницу АПР-а.
Овакав вртоглави раст прихода не треба да чуди јер су клијенти поменутих фирми били: Влада републике Србије, град Београд, Народна банка Србије, ЈП Аеродром Никола Тесла, Телеком Србија, ЈП Електропривреда Србије, Нафтна индустрија Србије, ЈКП Паркинг сервис, ЈКП Паркинг сервис - Нови Сад, ЈКП Београдске електране, ЈКП Градске пијаце - Београд, ЈП Железнице Србије, ЈКП Чистоћа - Нови Сад, Туристичка организација Србије, Општина Звездара, КБЦ Драгиша Мишовић, Лука Београд А.Д, Новосадски сајам, АМСС Србије, Делта Холдинг, Делта Маxи, Делта Спорт, Делта Аутомото, Тетра Пак, Имлек А.Д, Дунав осигурање, Лукоил-Беопетрол А.Д, Вицториа Гроуп д.о.о, Републичка агенција за телекомуникације, Институт за трансфузију крви Србије, РТВ Војводина, МК Гроуп итд…
Након свега лако можемо закључити да су сви они који су протеклу деценију гутали сузавац и јуришали на Бастиљу Милошевићеве политике, несвесно, све то радили само и искључиво да би још више учврстили стубове те исте Бастиље, додајући на њих неке нове, савременије и пуно лукавије.
Но, када већ помињемо Јавни сервис важно је да се упознамо и са новим системом рекетирања успешним домаћим фирмама које постоје у Србији. Ствари функционишу јако просто. Имате фирму која добро послује...значи остварујете добар профит. Као такви постајете финансијски интересантни владајућој гарнитури која преко људи на локалном или регионалном нивоу ступа са вама у контакт. Понуда је следећа: Владајућој гарнитури уплаћујете одређени део средстава како би она могла да се издржава. Али не директно већ преко Јавног сервиса, а у сврху вашег рекламирања. Проблем је што паре од рекламног термина не завршавају на рачуну РТС-а већ на страначким рачунима.
И за крај,када смо видели ко је дружина која управља медијским небом Србије, остаје да видимо где је ту обичан човек. Он је изгледа једини који мора поштено да живи и да плаћа сваки намет који неком „руководиоцу“ падне на памет. Увели су претплату и рекли да је њено плаћање обавезно. То су и дефинисали у неким члановима Закона о Радиодифузији. Али су наплату почели да врше примењујући тај закон делимично.
Један од чланова који иде у прилог томе јесте и члан 127. закона о Радиодифузији који гласи: “ЈП Радио-телевизија Србије" је дужна да до 1. децембра 2002. године установи евиденцију претплатника на подручју Републике Србије који сукао власници радио и телевизијских пријемника обавезни да, у складу са овим законом, плаћају радио-телевизијску претплату. ЈП "Радио-телевизија Србије" је дужна да, у року од 15 дана од дана установљавања евиденције, сваком претплатнику у писаној форми достави обавештење о будућој обавези плаћања радио-телевизијске претплате. Обавеза плаћања радио-телевизијске претплате настаје наредног месеца од месеца у коме је достављено обавештење из става 2. овог члана.“
Из овога видимо да ЈП ``Радио-телевизија Србије`` није испунила све законске услове које прописује поменути Закон али и члан 127. Дакле, није установљена прописана евиденција, већ се у опоменама и тужбама позива на податке из Привредног друштва за дистрибуцију електричне енергије и њених огранака по Србији. Такав регистар не представља евиденцију власника радио и телевизијских пријемника, већ власника бројила, односно потрошача електричне енергије. На основу тога је и не могуће да вам било ко достави обавештење о обавези плаћања претплате јер РТС није са вама потписао никакав уговор.
Будући да није сколпљен уговор између две стране, нико не може тврдити да ли имате или немате радио или тв пријемник. Према томе, РТС нема уставна права и самим Законом о радиодифузији нема законска права да било коме улази у стан и проверава да ли неко има пријемник или не.
Затим, према Закону о информисању, Јавни севис (РТС) је дужан да презентује тачне и истините информације. РТС је слагао да свако мора да плаћа претплату чиме је починио прекршај против овог закона, а према Закону о кривичном поступку запослени у РТС-у су починили кривично дело обмане. Права истина гласи да претплату мора да плаћа само онај ко је пријавио пријемник, а не сви.
Даље, према Закону о облигационим односима, не може се потраживати било каква наплата сем ако су обе уговорне стране сагласне. Дакле не може се потраживати наплата од оног ко није пристао на уговор. Из овога произилази да запослених у РТС-у чине кривично дело јер потражују новац од оног ко није пристао на уговор или од оног ко није пријавио пријемник.
И на крају, повређен је и Закон о заштити података о личности. Према овом Закону нико нема права да дели ваше личне податке другима осим у случају ваше личне сагласности. Заједничком уплатницом ЕПС-а и РТС-а, ЕПС је прекршио овај закон, а радници ЕПС-а су починили кривично дело приказивањем ваших лицних података РТС-у, као што је рецимо ваша адреса становања на коју вам је и упућен рачун.
Толико засада. Ако је судити по Закону, они су криви…али питање је ко је у Србији имун на закон. Ко не мора у затвор, а коме се морају пленити ствари
Нема коментара:
Постави коментар