Прича о Српском лудилу

                                                   Веселин Веско Савић

  
Ми смо покушали да у српском случају препознамо елементе пораза и елементе тријумфа.
Ове друге сматрамо темељом српске завере иза које стоје тројица психијатара, доктори, Веселин Веско Савић, Јован Рашковић и Радован Караџић и њихов, од прилике до прилике, медијум, медијатор, манипулатор, марионета и жртвено јагње, господин Слободан Милошевић.

Људи динарског типа су по правилу живог темперамента.

Најдаровитији од њих, смели, кадри да приме дубоке утиске, могу бити револуционарни и у погледу идеја, али најчешће акцијом помажу друштвеном напретку; могу створити хук и покрете који обухвате народну масу, и такви постају вође народних покрета и револуција. Међу њима има људи највећег пожртвовања, који лако и као несвесно дају свој живот за моралне идеје и племените покрете; утичу заразно на околину и на људе мање јаког темперамента: силином једне повуку, друге ућуткају. Једни “праведни као Бог”, други могу мрзети усијаном мржњом, јарост може доспети до белог усијања, а ови су главни носиоци и разносачи динарске девизе: света освета.
Могу се изметнути и у развратне интережџије, који не презају ни од каквих подвала и смицалица. Али главни правац у коме се до сада изражавала осећајност и афекти овога темперамента јесте српска национална идеја, и од њих су постајали хајдуци, ускоци, осветници; и сада, без икаквог околишења, и много њих кадри су да дају и дају главу за националну идеју.
Српски психијатар Број један: др Веско Савић

Први пут смо за Веска Савића чули од Ђиласа, непосредно после збивања ’68. године.
Било је то на једној пријатној јужњачкој вечери код Ђиласовог издавача и пријатеља Брејса Јовановића. Том приликом нам је Ђилас гуслао, а онда је прича отишла у правцу који је интересовао највише Милована, а то је био доктор Савић.

ЦИА, и ДОА и ФБИ, ипак, имају највише података о српском психијатру и магу, гуруу и духовном вођи Веселину Савићу.

Па, ипак, у југословенској широј јавности он није ни издалека достигао популарност и славу доктора Караџића и доктора Рашковића, али за српске интелектуалце и обавештајне службе, он је можда и најзначајнији од све тројице.
Неки извори тврде да је Савић као једини преживели члан Коминтерне опстао захваљујући чињеници да је знао тајну “ко је заправо Тито”, и да је на неки невероватан начин тако држао уцењеног оца југословенске нације.

Да у овоме има нечег тачног говори чињеница да је Тито толерисао и антикомунистички, дисидентски салон Веска Савића у сред црвеног Београда, али је, што је још чудније, трпео његово осорно понашање и цинизам.
Доктор Савић је једини који је могао да било кад викне на Тита и да му чак опсује. Ова реченица стоји у Савићевом и руском и америчком картону.

Експерт за Теслино оружје, хипнозу, езотерију, теозофију, хипербаричне коморе и најсуптилнија ментална обољења, на известан начин је творац и самог Милошевића и потоње опозиционе сцене.
Списак оних који су се лечили, дружили или бар тражили утеху у кабинету Савића је шокантан.
ЦИА располаже експлицитним доказима да се управо ту, у том салону, први пут и појавило име Слободана Милошевића.

Да су ту под Весковим надзором академици, писци, дисиденти, песници, сликари, идеолози писали писма и оде банкару који ће “спасити српски народ”.
За разлику од српског народа, сваки српски интелектуалац је чуо за доктора Савића, његов салон, терапије, тајне, идеје. Особа које је ни мање ни више већ три пута доживела клиничку смрт и која је на неки себи особен начин лечила оне случајеве од којих су сви дизали руке.

Формално, постоји одвојен Савићев рад на факултету, при болници и онај у његовом кабинету.
Овај ексцентрик, који је волео да седи у пумперицама и са чироки фризуром, био је нека врста савременог шамана који је потпуно контролисао српску политичку и духовну сцену.

У његовом салону су били присутни и Вук Драшковић, дугогодишњи вођа српске националистичке опозиције чији је распућиновски имиџ по свој прилици дело Савићеве радионице и Војислав Шешељ, српски радикал, чији је идеолошки меланж на пола пута између монархизма и комунизма, типичан савићевски идеограм је и господин Мићуновић, један од ретких који су прошли Титово антистаљинистичко чистилиште, а затим се вратили на политичку сцену. Иза тога је, наравно, стајала пропусница Савићевог психијатријског салона. Ту су и десетине других на које ћете, пре или касније, наићи ако иоле покушате да схватите главне актере српске националне идеје.

За разлику од Рашковића и Караџића, иницијације доктора Савића биле су шире. Његов експериментални рад са ментално оболелим особама превазилазио је надалеко оквире нама познате медицине.
Управо је доктор Савић објаснио Титовим противницима да је непознати банкар по имену Слободан Милошевић особа која ће ослободити Србију.

Парадоксално, врло брзо већ ’91. Савић ће схватити да Милошевић издаје идеју због које је доведен, и тада ће организовати побуну и опозицију, али ће умрети пре демонстрација деветог марта, које је сам и замислио.
На крају свог живота, веровао је да је краљ једини спас за Србију.
Али, вратимо се на почетак, ко је заправо доктор Савић и зашто је он био толико важан и за руске и за америчке обавештајне службе и коме је он заправо био наклоњен?

Доктор Савић, уколико је веровати архиви КГБ-а, једно време је био и агент НКВД-а. Тај његов чудни пут од руског агента до најповерљивијег америчког човека, а да се при том никада и није бавио ничим другим сем науком, учинила је ову особу у езотеријском смислу најважнијом за српску политичку и интелектуалну сцену.
Овај бивши троцкист, остајући у души мењшевик, окупљао је у салону све оне који су били довољно сазрели или луди да поверују да је отац нације Тито, манијак, лудак и сасвим фаталан за Србе.

Покушавали смо прво преко Ђиласа и његовог издавача Брејс Јовановића да скупимо што више података о томе шта се дешавало у антититоистичком салону Веска Савића и то нам је само делимично полазило за руком, јер је тражило боље познавање српске интелектуалне и дисидентске сцене.

Оно што је занимљиво и о чему се доста причало је да је и сам Тито, када би имао озбиљније здравствене проблеме, у неколико наврата слао свог сина Жарка да дође по др Савића. Једном приликом Жарко Броз је дошао у задимљен и прекрцан Весков салон (доктора Савића су сви његови пријатељи, следбеници и пацијенти ословљавали именом – Веско) и рекао:
– Зове те, Стари, боли га глава!Седећи у сада већ легендарним пумперицама са чироки седом фризуром, доктор Савић је рекао: “И треба да га боли, реци му да немам времена да га видим, имам госте, баш ми се јебе што га боли глава!”

Неки очевици кажу да је Жарко тада извадио пиштољ, али да га је Веско потпуно блокирао својим дрчним понашањем, и да се овај избезумљен вратио оцу и саопштио му да Веско нема времена за њега.
Савић је свима показивао нацрт цркве Св. Марка која се налази у централном делу Београда, коју је намеравао да претвори у огромну хипербаричну комору, ставивши свој апарат на кров.
– Тако би Срби после литургије излазили освеженог и кисеоником напуњеног мозга!
Три поменуте клиничке смрти, које је др Савић искусио (једну за време Другог светског рата, а друге две после) учиниле су да његове приоритетне интересе управо заокупирају “паранаучни феномени”.
Његова невероватна харизма, енергија и духовитост учинила је да у Југославији, у сред Титовог црвеног Београда, постоји антититоистичко језгро.

У њему се формирала већина личности који су одређивали српску политичку сцену у последњој деценији прошлог века: Милован Ђилас, Војислав Шешељ, Вук и Даница Драшковић, Драгољуб Мићуновић, Матија Бећковић, култни српски песник те генерације, Стеван Раичковић, јеврејски активист, госпођа Клара Мандић, која је пре извесног времена ликвидирана, чувени философ – праксисовац Љуба Тадић, књижевник, потоњи југословенски председник Добрица Ћосић, новинар Драган Танасић, велики мајстор једне од реактивираних, “упаљених” српских масонских ложа… и многи други, међу њима и високи црквени великодостојници попут опскурног архиепископа Филарета, итд.
Како је доктор Савић дошао на идеју да ће баш банкар Слободан Милошевић помоћи ослобођење српског народа од авети титоизма, проповедајући да је то најбржи пут у демократију?

Американци су типовали на Милошевића

По неким америчким изворима, наводно су се доктор Савић и Милошевић управо срели у Америци, онда када је Милошевић тамо био као банкар.

О том сусрету ЦИА и ДОА имају врло мало података, али неки извори мисле да је управо Савић био тај који је амерички гавермент убедио да се овом човеку мора помоћи да дође на чело српске Комунистичке партије.
На чему се базирао Савићев интерес за Слободана Милошевића?
Тешко је то данас са сигурношћу рећи, али уколико можемо веровати једном америчком извору, доктор Савић је управо од Американаца добио налог да проучи психолошки профил младог банкара.
Извештај доктора Савића садржао је следеће ставове. Неки од њих су недоступни, јер су још “топ сикрит”. О тим садржајима не можемо да говоримо, али оно у шта смо лично имали увид тиче се следеће процене коју ћемо у наводу парафразирати:

Слободан Милошевић је врло занимљива особа са јаким егом и јаком ауром. Његов карактер мешавина је сасвим антиномичних особина које на први поглед могу изгледати конфузно, али које су заправо идеалне за прелазни период у разбијању комунизма. Јаке социјалне и комунистичке идеје помешане су са архетипским националним осећањима, стога је моје мишљење, да овај човек више него било ко други из Комунистичке партије може извести промену над народом чије је ментално стање исто тако ровито и сво у супротностима. Ако морамо говорити о проблемима, потенцијални проблеми се тичу његове супруге М. Марковић и његове готово инфантилне везаности за њу. Други проблем који би могао постати предност је број самоубистава у његовој најужој фамилији, који су у његовом случају нека врста комплекса и решености да никада, и ни по коју цену не оконча на тај начин. У разговору он је духовит, са јасним ауторитетом и моралним кодексом у који дубоко верује. Жовијалан и склон западним принципима које добро познаје…

Сходно свему овоме тешко је проценити да ли је идеја да би Милошевић могао доћи лако и у еуфорији на чело српског народа, америчка идеја преузета од Савића, или је Савић мислио да је то изванредна идеја коју су примарно иницирали Американци.
Одатле вероватно датирају и приче да је Милошевић био у почетку амерички човек који им је окренуо леђа.
Компликована и нимало наивна истраживања доктора Савића заснивала су се у већини на теозофским учењима.
Од представника тајне полиције, свештенства, четничких емисара у Србији до комунистичких отпадника попут Шешеља и Драшковића, сви су полако али сигурно били иницирани у идеју да је Милошевић нови српски лидер који ће обновити заборављене митове и срушити комунизам.

Мора се схватити да та чудна групација људи, која захвата преко сто педесет елитних Срба, није била унисона у својим идеолошким и политичким ставовима, али је њихова емоција, контролисана и усмеравана, на крају била сасвим спремна да овај модел банкара-комунисте уклопи у транзитну позицију Србије која се ослобађа црвене напасти.

Покојни доктор Никола Кољевић, водећи српски шекспиролог и најближи сарадник др Радована Караџића, који је свој живот трагично окончао (самоубиством?!) неколико месеци после Дејтона, такође нам је доста причао о доктору Савићу. При једном нашем сусрету у Лондону, када је доктор Кољевић тражио подршку Енглеза за неке сасвим клиске ствари, овај прекрасан човек и интелектуалац нам је у жовијалном разговору предочио оно шта је он знао о Савићу и ти су се подаци слагали са онима које смо већ имали.
Доктор Савић је био човек кога је тешко дефинисати по правилима шпијунских служби. Највише веран себи, али човек који је у одређеним тренуцима био у контакту и са ЦИА-ом, и са КГБ-ом, али и са МИ5… Човек о коме је Удба покушавала све да зна, али и човек који је усмеравао Удбу у правцу у коме је то њему одговарало.

Др Савић није био фасциниран Милошевићем као његови следбеници, али он је веровао у њега и у то шта може да донесе његово преузимање политичке моћи.

То, наравно, није био његов крајњи циљ – постављање Милошевића на чело Србије. Он је на то гледао као на мање-више прелазни период док не би успео да убеди српски народ, уз помоћ опозиције коју је сам конструисао, да је краљ једино решење за Србе.
Милошевић је то, наравно знао и зато је толерисао, али и био опрезан према томе шта Савић ради у свом салону.
У поводу самог Савића, и напомене једног америчког конгресмена – да се човек који га је довео окреће против њега – Милошевић је одговорио:
– Ако, он и даље ради за мене – ако ће ми та гомила лудака и манијака бити опозиција – онда ћу ја деценијама моћи мирно да владам Србијом.Чињеница, то је био мач са две оштрице. Иако су картони у картотеци доктора Савића били његово лично власништво, шеф српске полиције је поседовао све податке о болестима, лудилу, гресима и јадима будућих српских опозиционара и интелектуалних лидера. Списак је био шаролик и разноврстан и не сумњамо да ће једнога дана отварање тих досијеа изазвати највећу буру у Србији.
Милошевић се није превише плашио да изгуби наклоност психијатра, који је омогућио његов продор у колективно несвесно српске популације. Он се већ осећао исувише сигурно. Имао је своје контакте са Американцима, Русима, и у суштини је потпуно преузео све конце српске тајне полиције.
Највећи сукоб између њих наступио је оног тренутка када је психијатар Савић почео да Американцима шаље прве знакове упозорења да се Милошевић отргао, и да га је било потребно што пре заменити. Али, са ким га је уопште било могуће заменити, са Весковим пацијентима?

Да ли су Срби или Американци – Теслини наследници

Други проблем је наступио око заоставштине великог америчког научника, шамана, Николе Тесле, православног Србина којег због његовог географског порекла, својатају и Хрвати. Након пребацивања његових списа из Америке у београдски Теслин музеј, српски кулоари су, наслоњени на дезинформације Контраобавештајне службе Југословенске армије, ширили фаму о фамозном Теслином оружју које представља идеални дефанзивни кишобран. Чињеница је да је Веско успео од Американаца да извуче тајне Теслине списе, али нико после њега није био у стању да исконтролише целу ствар и ЦИА је непосредно после смрти доктора Савића послала људе који су формално отели поменуте документе и вратили их у Америку.

На известан начин, Милошевић је потценио моћ и утицај психијатра који га је довео на власт, психијатра који је потврдио Американцима да је он подесан избор и психијатра који је умиривао Русе да дају подршку новом партијском вођи у тренутку када се стара Југославија распадала.

Девети март деведесет прве године је била још једна оригинална замисао Веска Савића. Оне исте које је хипнотисао да обожавају свога вођу сада је требало кроз општи грађански бунт дехипнотисати и он је то изванредно замислио.

Једино није предвидео једну ствар, да ће умрети пре него што се акција изведе, и да ће његови пацијенти још задуго остати дезоријентисани и изгубљени без свог гуруа. Ту би требало и тражити одговор зашто је толико дуго српској опозицији требало да смени Милошевића – целих девет година… За даљу је анализу чињеница да су власт коначно преузели људи који никад нису ни били у Весковој картотеци.

У сваком случају, три српска психијатра врло брзо, брже од политичара око њих, схватиће шта се припрема и на неки начин покушати да се супротставе сценарију који је био намењен њиховој нацији.
Доктор Савић је наводно, уколико је веровати исказу покојног Кољевића, чак упозорио Милошевића шта следи на међународном плану. Дао му је детаљан план шта ће се све дешавати и чак му указао на то да ће Американци на крају морати и да бомбардују Србе.

Милошевићу се у свему томе није допадала идеја да оде са власти и сам је рекао Савићу да он врло добро зна да нема у име кога ни да се повуче. Савић је инсистирао на томе да ни он, ни било ко други, ускоро неће моћи да контролише ситуацију и да је неопходно створити слику о промени.

Знајући боље од Ортеге и Гасета, колико је маса промењива и еластична, Савић је методе, које је пре тога препоручивао Милошевићу, сада решио да употреби против њега.

Захваљујући психо проценама овог доктора, Срби су напросто деценију били затрпани митинзима.
“Митинзи одговарају српском народу, његовој жељи за колективним и одржавају еуфорије у нацији, која је склона депресији и меланхолији, нераду и параноји…”
Студија доктора Савића о сопственом народу нешто је од најдрагоценијег што је икада написано. Као и сви масони и велики мајстори, Савић није оставио превише писаног материјала. Неколико интервјуа, нешто белешки, и неколицина драгоцених студија.

Његова истраживања на пољу астралне пројекције, зачудо, нашла су се на столу МИ5. Његови непобитни докази о експерименталном животу душе после смрти бункерисала је ДОА. На неки необичан начин, српска наука није била довољно ни интегрисана, ни јака за све потенцијале чувеног београдског психијатра.

Остаје отворено питање како су се Американци докопали дела његових поверљивих докумената и картотеке. Да ли је то продао неко од Савићевих повереника, он сам, или се ради о трећој варијанти. На основу тога у сваком тренутку светске тајне службе су лако могле да прате, али и да предвиде политичка збивања у Србији.
Неке од својих пацијената Савић је лечио магнетизмом, неке хипнозом, неке антропозофијским методом. Његов широк спектар менталних болести од којих су патили српски дисиденти постаће и главна кочница демократије у коју је на неки начин веровао.

Као ни у случају др Рашковића, тако ни у случају психијатра Савића није изражена сумња да је убијен. Међутим, чињеница у ком је тренутку и како умро баца сенку на цели случај. Да је др Савић остао у животу, девети март ’91. би као преврат успео. Овако, он је био само бурлескна манифестација његових побуњених пацијената који, попут Диренматових “Физичара”, нису знали како даље. Шта урадити против вође у кога су неколико сезона раније веровали.
На питање коме је Савић у том тренутку највише сметао, одговор је прост – Американцима. Он би спречио пројекат наше администрације да, одгађајући дискусију са “азијатима”, исламски, антиевропски маневар изведе преко српских леђа. Он би спречио да светска заједница и Пентагон од Срба направе жртвену јагњад.
Чињеница да он као такав одговара Американцима, учврстила је Милошевића у уверењу да ће им одговарати дуго, а да ће он за то време моћи одиграти игру и на другачији начин. Он је, уосталом, тада потражио помоћ и подршку једног другог психијатра, доктора Јована Рашковића, а у Босни се припремао и трећи психијатар, доктор Радован Караџић.

Шта после Тита?

Српска елита није желела Тита. Иако је хрватска комунистичка бирократија, која ће почетком седамдесетих испровоцирати националистичку еуфорију, у Београду, као престоници, па тако, у Србима гледала центар комунистичке моћи, настављајући заправо да јаше на изворној хрватској сецесионистичкој идеји, Београд је, у уским елитним кружоцима који су се концентрично кружили око Весковог салона, комунизам идентификовао са Хрватом Титом, а за стварну престоницу титоистичке Југославије је сматрао Брионе, острво у северном, хрватском Јадранском мору. Бриони су заиста били центар Титове страховладе, којој је, као што је речено, амерички кенанизам дувао у једра волстритским капиталом.

Ту на Брионима, у суседству свог НКВД-сапутника, светског вагабунда, мистериозног Копинича, Тито је примао светску елиту, од комунистичких кртица на Западу, из света шоу-бизниса, попут алкохоличара Ричарда Бартона и Орсона Велса, до ведета његове интернационале “неангажованих”, цара Селасија или персијског хедонисте Резе Пахлавија, лидера Титовог “Трећег света”, који су код наших атлантиста, Кисинџера и Бжежинског, изазивали најдубље гађење.

Али ту где је требало пронаћи копчу између српског и америчког национализма, Американци су направили пресудну грешку, претпостављајући српској самодовољној ексклузивности Титов космополитски, глобалистички потенцијал.

Срби су, на њихову срећу, наспрам маршала и његовог езотеричног ривала и дубинског саветника Копинича, имали свог троцкистичког гуруа, др Савића. Његов принцип је био плод шаманског искуства. Он је српску елиту усмерио на најдубљу интроспективну концентрацију која је посезала за националним традицијским архетиповима.
Али, за разлику од Савићеве антикомунистичке, антиинтернационалистичке Србије, пострегановска Америка је кренула супротним смером. Држава у којој су погажени основни традицонални принципи, у којој је избрисан ауторитет парохијског свештеника, или углед најбољег поштара, земља која више не поштује идеју солидарности, у којој не постоји поверење према комшији, напросто бива жртва идеје прогреса. Она постаје функција патологизоване елите, корумпираних тајних служби и ступидног гавермента.

Јаз између прогресивне Америке и конзервативне Србије биваће надаље све већи, јаз између глобализма и суверенизма, између космополитизма и национализма, између правде и слободе. Времена су се променила, за време Регана и др Савића амерички конзервативни интелектуалци су се с правом поносили чињеницом да се на Западу у име слободе манипулише правдом, што је пуно разумније и хуманије од совјетског манипулисања слободом у име правде. Чини се да су се данас улоге измениле, ако не дефинитивно између Вашингтона и Москве, онда између Њујорка и Београда.

Да би се одупрли идеји правде по хомосексуалцима, феминисткињама, окултистима и мешаним мигрантима, Срби су морали да се ослоне на ауторитете који су владали адекватним техникама одбране од медијског испирања мозга, од свакојаких хипнотичких фиксација импринта, компримованих дезинформација и агресивних импликација.
После смрти др Савића, на сцену је ступио његов најбољи ученик, следбеник и колега, др Јован Рашковић.

Српски психијатар Број два: доктор Јован Рашковић

Они који су познавали доктора Јована Рашковића били су опседнути његовом ерудицијом и ширином знања. Многи српски емигранти, па и неки људи из америчке администрације, месецима су нас уверавали да је Рашковић најважнија фигура новонастале политичке ситуације. Крајина је лежала на његовим раменима и цела идеја је била његова. Неколико пута покушали смо да закажемо виђење, али се то увек завршило на телефонским разговорима.
Доктор Рашковић је био стално на путу. И то углавном по неким забитим селима и месташцима где је ширио своје идеје и покушао да консолидује партијску структуру за рат који је долазио. Иако су га околности натерале да своју академску, универзитетску праксу замени екстеријерима, стадионима или обичним ливадама, покадшто и задимљеним конспиративним собичцима који подсећају на атмосферу српског завереништва из времена балканских ратова, др Јован Рашковић је у принципу био, ако не кабинетски тип, оно склонији салонској à ла гуру Савић размени више једне животне мудрости него елаборирању философских система.

Према наводима његових пријатеља којих у Америци има доста, јер је имао живи контакт са дијаспором, осећајући ту припадност у залеђу Хрватске, у Книнској крајини, такође одвојеној од матице, др Рашковић је био склонији азијатском лапидарном говору него европском меандрирајућем теоретисању.
Он, да није изненада умро, када је Србима био најпотребнији, могао је бити подеснији саговорник са англоамеричком врхушком, од било ког српског лидера. Многи сматрају да је Рашковићев дом представљао годинама истурено западно одељење “ординације” др Савића. Ретко је који српски интелектуалац стизао до јадранске обале, а да у Шибенику није свраћао до канабета доктора Јове. А сви су они волели да дођу до Ровиња, малог летовалишта на северу хрватске обале, ношени магнетичном мржњом према Титу, као да су му, када се склони на Брионе, настојали да буду што ближе, да му пркосе и да га опомињу на своје присуство.
Др Јован Рашковић је био на средишту трансферзале Београд–Ровињ. Београд–Книн–Ровињ, то је била једна замишљена линија српске националне утопије, кичма идеје Велике Србије, која је изгорела у пепелу Милошевићевог пораза. Српски рат самих против свих је завршен катастрофалним поразом, а најстрашније консеквенце је оставио по Рашковићеву попаљену, урушену и понижену книнску Крајину.

Срби из Крајине, чији су преци војевали са четницима војводе Ђујића, легендарног Попа-Ђујића, који ће доживети дубоку старост у Америци, недочекавши да се врати у слободну Крајину, слободну од комуниста и слободну од усташких нациста, никада нису заборавили српски пепео у Јасеновцу, српске костурнице расуте по вртачама и јамама широм Лике, Крајине, Загоре и Далмације. Истог дана у Србу, место експлицитне националне поруке, надомак Книна проглашавају, задојени демократском антикомунистичком терминологијом (они кажу да усвајају што је, упркос консензусу, наглашавало право на расправу), Декларацију о суверености и аутономији српског народа, народа који не жели да једе хлеб и пије вино, да узима евхаристију у цркви док му се на јарболу испред порте вијори застава са грбом под којим су усташе кардинала Степинца бодежима крстиле српску децу, девојке и старице, дечаке и старце.

Конституисање Српског националног већа, као врховног органа српске енклаве у отцепљујућој Хрватској, доктор Јован Рашковић је тада назвао “српским устанком без оружја”.
Ова формулација још једном сугерише Рашковићев афинитет према источњачкој гандијевској идеји отпора. Несумњиво је да су и др Рашковић и његов гуру др Савић апсолутно владали оним езотеријским знањима за чијим мистеријама су западњаци тако похлепно трагали, тако похлепно да су били спремни да промене и пет антагонистичких служби, да продају сваку државну тајну, само да докуче ту вишу идеју, која, како ће се видети, није у њиховим примислима слутила Бога, него је трагала за дефиницијом бесмртности.
Овај мудрац који је доиста владао мистичким херметичким знањима, настојао је личним контактима, психолошким маневрима да српској ствари осигура простор и време којим би се избегло крвопролиће. Његов магнетизам и ауторитет је код Срба био неприкосновен, али он је свестан хрватских амбиција и реалних параметара надолазеће драме, настојао да делује у дипломатској сфери. Уосталом, он је био заправо једини Србин којем је Туђман, бивши Титов генерал и потоњи хрватски лидер екстремне антисемитске оријентације, био спреман да погледа у очи.

Један такав контакт, на којем је у присуству Туђмановог саветника господина Славка Летвице, пред тајним објективом телевизијске, секјурити-камере, онакве какву у својим вилама инсталирају дегенерисани мафиози, донеће доктору Рашковићу неславну репутацију.

Његова демагошка реторичка фигура којом је требало заправо провоцирати опрез код крвника, који се попут његовог узора усташког доглавника Анте Павелића спрема да за неког новог ЦНН-Малапартеа, Кристијан Амампур, на пример, припреми чинију у којој ће уместо шкољки бити очи српске деце, коштала је доктора Рашковића националне репутације.
– Пазите, то је луд народ – рекао је доктор Рашковић, мислећи на Србе!

Од тог момента доктор Рашковић се лагано удаљавао са сцене. Да га кроз коју годину, ненадна болест, а на Балкану, ненадне болести никада не бивају ослобођене подозрења, није удаљила са политичке сцене, да није изненада умро, доктор Рашковић би вероватно покушао да делује из другог плана.

Пре свега, против Милошевића, који га није отписао због изјаве да су Срби луд народ, него зато што га је, попут сваког искусног психијатра, већ приликом првог сусрета у четири ока питао да ли је икада преварио своју жену.
Доктор Рашковић је својим компетенцијама, дубоким промишљањем односа агресивности и сексуалности, прецизним маркацијама патолошког простора у којем се гнезди идеја вође, био изузетно подесан да буде спиритус мовенс лидеру који је био неопходан Србији разапетој између оријенталног потиска и ватиканског притиска. Мада је изашао из (контра)хипнотичке лабораторије доктора Савића, у којој су будући лидери српске опозиције мантрали за Слободана Милошевића пред његов митски косовски наступ којим је Србија подигнута на ноге (и надаље ће сви започињати митинге подврискујући “Устала је Србија”), антикомуниста др Рашковић је имао прилику, према причању једног његовог блиског пријатеља из Детроита, професора И. К, да посети господина Милошевића у његовој резиденцији.

Заправо, да на његову молбу поразговара са првом дамом, другарицом Миром Марковић. Будућег творца ЈУЛ-а, сасвим нејасне волунтаристичко-политичке асоцијације без преседана у светској евро-америчко-афричко-азијској политици, доктор Рашковић је затекао како са цветом у коси, који многи њени непријатељи сматрају знаком припадности Сајих Бабиној секти, у потпуно мрачној соби са некаквом књигом у рукама гледа телевизију.

Кад је ушао у просторију, она се нагло окренула према њему и бесно завитлавши књигу у докторовом правцу, вриснула, реагујући на неки безазлени политички коментар на телевизији: “Видите шта они говоре о мени!”Доктор је отишао и више се није враћао. Његов део српске историјске мисије као да је тиме био завршен.

Српски психијатар Број три: Радован Караџић

Најмлађи од тројице српских лидера који су српском националном идејом успели да блокирају патолошку емисију нових елита, успевајући да доколичарску перцепцију квалитативно испуне традиционалним садржајем, класичним вредностима, патриотским заносом, у извесном смислу је српскији од својих “претходника”.

За разлику од доктора Савића који је превасходно човек контемплације и камерне лабораторијске вокације, за разлику од доктора Рашковића који је превасходно интелектуалац универзитетске акрибије и дипломата софистиковане херметичне и илуминативне методологије, доктор Радован Караџић је човек акције. Ако смо за доктора Рашковића на Истоку пронашли пандан, на Западу никада довољно схваћеног Гандија, упркос више пута превођеној на енглески Тагориној студији о западном и источном неспоразуму, онда би доктора Караџића, песника, који је свакако итекако добро проучио Тагору, пре него је кренуо у акцију, могли да упоредимо са Мишимом.

За разлику од Мишиме који је био Јапанац, доктор Караџић је Србин, динарац.
Прва крв се у Сарајеву пролила, кад су агресивни фундаменталисти насрнули на српске сватове, спалили српску заставу и убили младожењиног оца Николу Гардовића.

Понижени и увређени Срби упоређивали су убиство српског свата са убиством српског дечака на Чукур-чесми у прошлом веку, након чега је Београд из турских прешао у српске руке. Оба убиства као да су била – последња кап у чаши понижења које су муслимани сервирали Србима као ДИМИ народу (мањински немуслимански народи у исламским земљама).
Доктор Радован Караџић не личи много ни на доктора Савића ни на Рашковића. Он је уосталом и једини жив од ове тројке која је покушала да на свој начин спаси свој народ од свег зла које га је задесило.
Доктор Караџић је, како причају они који су га познавали док је још водио миран породични живот, радио у најпознатијој сарајевској лудници, повремено писао поезију и био принципијелно миран човек.
Многе наше колеге се изненаде када им саопштимо да је “светски одметник број један” управо психијатар и то један од престижнијих у времену и простору екс Југославије.

За разлику од двојице својих колега, Караџић се није окренуо ни езотерији, ни политици, већ акцији. Неке његове колеге кажу да је Караџић покушао да кроз своју личност реализује све оне српске митове који су овај народ одржавали кроз векове.

Чињеница је да слика коју оставља овај доктор уопште не личи на западну слику психијатра. Често са народним инструментом гуслама, подређен вери и породици, овај српски постмодерни хајдук кажу да се од Хашког трибунала крије у пећинама, окружен својим оданим људима и увек са пиштољем спремним да опали.
Сам Милошевић, док је испијао виски у Дејтону када се правила нова мапа балканских земаља, вероватно није могао ни да замисли да би се он потенцијално могао наћи у Хагу пре Караџића.

Велики број српских интелектуалаца који је био против Милошевића, стао је уз Караџића, а што је још занимљивије – Караџић је некако успео да прећутно има српски народ Републике Српске уз себе и то чини његову моћ.
Караџић је можда боље и интензивније од својих колега Рашковића и Савића открио да је мит суштина српског народа и да је једини начин да се влада ако и сам постанете део мита.
Опседнутост митом никада није уништила психијатра у њему, али је овај спој довео до једне сасвим невероватне динамике личности која га је довела на списак најтраженијих људи света.
Они који су познавали и Караџића и Милошевића тврде да је Радован убеђивао Слободана да се пре свега мора ставити на страну мита, а да је овај други веровао да је могуће направити неку синтезу модерног и митског друштва, комунистичког и демократског које би се интегрисало и са Истоком, и са Западом.
Караџић је веровао у пуну реконструкцију српског митског времена, он је почео да живи мит који је сам произвео.

За једне херој, за друге злочинац, као и сви митолошки јунаци уосталом, он је своју ратну динамику и практику базирао на нечему што би се могло назвати психолошка основа српског митолошког бића.
Караџић није био шармантан као Рашковић, ни жовијалан као доктор Савић, али он је можда боље него ико други разумео архетипове сопственог народа.

Враћајући се својим архетипским премисама, афирмишући најлепше и најплеменитије у свом народу, Караџић је заправо понудио један психорецепт обнове и ревитализације српског народа.
Овај концепт требало је да послужи као основа за одбрану од ислама с једне стране, хрватског агресивног антисрпског концепта с друге, а ”њу ејџ мелтинг пот” Новог светског поретка с треће.
Тешко да би се на целој кугли земаљској, у овом тренутку, могао да пронађе човек који боље од изопштеног и прогоњеног Караџића, разуме крваву суштину и морбидну дубину исламског џихада, као што је немогуће пронаћи нацију чије би се историјско искуство у сукобу са исламском доктрином могло поредити са српским.
Међутим, тек су после њујоршке трагедије 11. септембра схватили да би на српском примеру, ма како он био поражавајући, морали понешто да науче. Пре свега да препознају стварног непријатеља и на њега упере прст, пре него он упери прст на њих.

Јапан је још далеко, далеко од Америке колико је удаљен и од Кине која истрајава у свом црвеном идеограму, али нам се чини да је Хирошима све ближа Калифорнији. Волели би да нам се то привиђа, али пре него се сударимо са јавом тог кошмарног сна, једном за свагда ћемо морати да заклопимо Шехерезадине голицаве приче. Мислимо да је хиљаду и једна ноћ протекла, или је то само наш сан.

Српска крвава јава ће бити окончана онога дана када се заврши хашка фриволна гротеска.